Босанско-Херцеговачки Источник

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 33

Ал' нестаде св'јетлог лица —■ Кандиоце само гори. . . . Сједи старац чедо грли, Сарајево , 25./12. 1896.

Срцем му се миље ори. ... Пред икону с' чедом стаде, Па молитву збори, збори . . . . Јован Ђ. Зорић.

Сједница ..М; На св. Саву у 4 сата послије подне бијаше свечана сједница књижевног одјељења „Матице Српске", у којој је прото и привремени ректор карловачке богословпје, г. Јован Вучковић, држао бесједу у славу и спомен митрополита дабробосанског, Ђорђа Николајевића. Лајеп је то обичај, који је од 1869. год. заведен у Матпци, да се сваке године о св. Савп држи свечана сједница књижевног одјељења „Матице Српске", на којој се држи спомен ком заслужном мужу. Те су сједнице обично лијепо посјећене, но ове године бјеше нарочито, јер је ове године свијета са стране о св. I'ави било толико, као никад досад. Дворница „Матице Српске" бијаше дупком пуна одабраног свијета па и побочне одаЈе. Особито су женске биле у лијепом броју заступљене. Сједницу је отворио предсјрднтк „Матице Српске" г. А. Хаџић, који ]е био украшен кр. с.рпским и књижевно-црногорским ордено« о врату. Десно од њега сједио је епископ бачки г. Герман Опанчић, који је такођер присуствовао сједници. За пресједничким столомкоји бијашезеленом чојом застрт, сједили су још: потпрееједник „Матице Српске" г. Павле Гостовгћ, потпредсједник књижевног одјелења др. Стевап Павловић, главни секретар др. Милан Савић и секретар СаваПетровић. Предсједникје уподужем, лијепом говору поздравио присутне,говорио је о значењу „Матице Српске" и данашњ^г дана и позвао је г. Вучковића да држи свој говор. Г. прота Јован Вучковић био нам је познат као умни писац и вјешт црквени бесједник; али као академског бесједника до сад га нисмо познавали. Но г. Вучковик је свој задатак извршио изврсно и на онште задовољсгво. Говориик је говорио и лијепо и вјешто, — садржина бијаше једра, а спољни облик одабран. Саелушан Је с великом, особитом пажњом. ма да ј'е говорпо вшпе

гнце Орпске". од једног сата. Говорник је умио слушаоце да одржи у запетости до краЈ *а. То не бијише само сухопарно набрајање дата из животе једног заслужног Србина, већ нам је он слику слављеникову изнио у дивној пластици. Уз то је говорнпк просуо свјетлост и на прилике у којима је славл,еник живио и на стање оног народа, у чијој се средини слављеник нала:;ио. Ми ћемо у кратко овдје изнпјети главну садржину тог говора. Увод говора био је удешен према значају дана светосавсвог и главних тачака радње покојног Ђорђа Ииколај( вића и послије молитвеног, од све публике стојећи саслушаног, усклика светоме Сави, прешао Ј *е говорник на цртања рада пакојникова у школи, цркви, народу и књизкевности. ЦртаЈ *ући рад његов у школи, којим је покојник прокрчно пут српској школи у Далмацији, и сусједној Херцегоаини, задржао се говорник најдуже на истицању вриједности тога почетног учитељског рада Николајевићева. У краћим потезима затим споменуо једаљи рад његов у школи и око школе, а свршетак рада његова за школу у Босни опет је опширније оцртао, истакнувши љубав његову спрам српске школе н жртве његове, просвети народној путем школе учињене. У слици Николајевића као свештеника пре>тавио нам је говорник пароха. проту и владику Николајевића, као правога не само православног, него и српског свештеника, кој'и врло згодно спаја вјерску црквену службу са службом добру народа својега. Лијеп је призор бно гледати нароха, дубровачког како утврђује врлине хришћнаске у својој парохији, а исто тако лпјеп призор је изнесен у слици, у којој је престављсн тај парох, како тјешп, храбри и соколи рају пз Херцеговине и учи је да „ришћаннн" није њено пме, него је то име Србин. И оетали дијеловц