Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 50

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

Религиоз! Од дра К. Кера. Превое с њемачког Нмн^ кл примклит-к К^р,1 нлд(ждл, ,1к>ш, трн :Га бо.пјш ж( гиу-ћ Л(0Кк| . ([. Кор. 13, -13.) За довно је чудо, хпто до сада пикакак-ва снага свјетска пе бпјаше у стању, да одуз.ме чонјештву светнњу религпје. Нн крвној тиранпји силннх владара, нп дрском ругању сујетннх учењака, нн догматнчним расира.ма јерархичних теолога ннје пошло за руком, да мирну чежњу за Вогом тпчупају пз дубпне човјечнје дугае. Енерснчне п деспотнчне наравн могле су ово нли оно гледпште ттроцпјенпти, нлн потиснутн, овом или оном црквом госпЈдарити илп је сругаитн, ову илн ону у своје, врпјеме освјештену форму идеје с чекићем критике разлупати ову пли ону истнну у маглу заблуде-умо гатм: само је релшија у сва времена сунду личила, које могу до душе за нетго вријеме закритн облаци, алн га иигда угасити. Бпјесне буре иро|ју; облацн се разнђу, а суице истнце блиста опет послпје као и прије у вјечној л.епотп. Једнно, што оне буре постигну на стаблу човјештва, јесте падање трулпх ттлодова и учвршчење добра. Тако је досад бнло, и тако ће вавнјек бити. Форме религије н прпјатељп и непријатељи релпгнје промнјенпће се, алн релит-ија ће остати. Откуд то ? Ко свој поглед не одврати од истнне, вс-ћ посматра сноје душевно биће, као н особе, које га окружују и којп дуб./1>е загледа у повјест народа, лако ће наћи, да религпја није псход пндпвндуалне самовоље пего је спеошпта човјечанска осиова, која свакога човјека приводи ка свпјестн своје овпсностн од вишег бића. Религија ннје страна, нака

а настава. Милан Поповић, богослов у Рељеву. ламљема младица на с.таблу човјештва, она није свештеничким туторством или материнским утјецајем постала, већ пзвнре првобитном силом, поттут извора пз брдовтттпх дубљнна, пз дубљпне човјечпјег срца и прппада најунутраганијем бићу чокјечијем, она је најплеменитије дјеловатве његонпх пајплеменптијих спат'а. Зарад тога се религпја и пспореднла са сјемепом, које у дубинама човјечпјпх груди почпва, очетсује прол>етне топлнне љубавтт, благе ране кпше, гојења и правог ваздуха наравствености, да дође до развитка и да допесе цвпјет н плод за врттјеме и вјечност. Ако то испоре^ење ннје нсихолошки сасма истиннто, то почива ииак на сасвим нстпнптој чпњеници, да човјек пма од божије благодати дану му основу релнгије и да је та основа способна ме само за развнјање, т;ећ узевпш основне одношаје, водп ка развијању. Тој религиозној основп ми имамо једтшо за то да захвалимо, птто дух човјечији духа Вожпјег наслућује, оеј''ћа и тражи — одноитај, којн 1 \ ,г ге тако лијепо с овим ријечпма обпљежава: „Да бистро око зраке ие види, Како би могло еунце сјајано? . . . Да није божије моћи у нама, Били нас божије игда уздигло?" Тој религиозпој основп мн пмамо да захвалпмо, што се религиозиа расположења, осјећаји, фантазпје, слућења, освједочења преставс; меЈју свима народима земаљским налазе, па п.лп почивају као тпха светиња у дубтшн дупхе, или се рнјечима, лицем, обпчајима н навикама пзражавају. Као море без обале рацшрује се свпјет релпгије; почам од обала Кине, па претго по-