Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 51

љана Индцје све до најгсраЈњпх граница запада, стануја она у разлпчптом облпку. Чак у пустпњп африканској, па коју пређе још шпсада нпје пога Европејца стала, пашло се трагова религиозних представа, обичаја и обреда, па и ако се у тпм почецпмарелпгиозног жпвотанплази мпого што шта печистог п мутног, и ако потп)'на зрака њезпна свијетла не може па јсдан пут тамно-сивом бојомзаблуде помрачене душе .л.удсгсе потпуно расвијетлити, ппак лежи у свима појавама несвјеспа чежња ка вјечном, борба за пстину, такб? да је Рикерт у потпуном праву, кад пјева„Пред Богом клечи у свима крајима, Цијело људство, хвалу пошиЈБе. Не окрећи главе нигда с презиром Од мјеста, жртве, чина, молитве. Ма с којом биједно људско срдашце, Поопзно зове творца великог. Јер када жели мајци на њедра Дјетенцу неком лебдн оемејак Друго то опет хоће еа дреком". И као што свакп парод и свлка нација долазп до неког степена религизног развића, тако и свакп поједпни човјек. Ниједно доба живота не пролази без религиозпих осјећаја, и у сваком сталежу религија доказује свој утјецај. Кад у срцу дјетшвем свићу религиозна слућења, тада почимље чишће)Бе, које усрећава и освећење његовог живота. Религиозни осјећаји одушевљавају младпћа на дјела части V испуњују срце дЈевојке са светом чежњом. У релпгиозној свијести човјек се осјећа узвишен над патњо.м земаљском и понешеп снагом вишег свијета, а жена се тјеши на гробовима своје њубазпе нејачи. Па када сунце живота залазн, тада је дршћућем старцу на штапу релпгија торжанствено свјетило, чији му благи сјај таму будућностн расвјетљује и води

га као звијезда претходница по великом путу од вјере ка гледању. Када га спе снаге пздају, кад сами живот 1-уби сиоју сгалност, тада се човјек хвата још с пуном надом за котву религије и тражи у том вјеснику с оне стране гроба снаге, утјехе и помоћи. И у томе слућеи>у, жу^ењу и тражењу нема разлике ни између свиреиог кпева, који над милпјонпма влада, нити спједог просјака, који пема ни опо, што му је пајнужније, да своју голотињу покрпје, нема разлике ни изме:ђу ученог астронома, којп висине небеске испитује, нити спромашног рудара, који дубоко под земљом свој кукавни комад хљеба зарађује; сви дакле, кеома изображени као и најпростпји човјек из народа, сви велим, гсоји више а који мање, имају религиозна расположења, осјећаје и чувства. Ко може гладном човјеку доказати, да је глад његова обмана. Пружио му камен пли му | пружио новац, он ће казати: „То ме не заспћава, мени треба хљеба". Тако чезне и срце човјечије за Богом, п дотле је немирио, док не нађе мира у њему. Као што свплена буба мора своје ткање пз себе псирести, плапета се око свога сунца окретати, као што се магнетска игла мора све више и више опет сјеверном полу окрећатп, јер опа само у том правцу до мира долази; тако не може ни душа човјечија ништа друго, него се вјечном средишту свега живота обратити и Бога иотражити, док 7-а не нађе. Човјек пе може ништа против тога, јер се у том састоји потреба његовог срца, да тражи заједнице с Богом; то је чежња за вјечним, слућење бесконачног — то би се дало тако лијепо испоредити са жељом за кућом у ту^ини, — што га потстрекава и тјера да обожава биће, чије подобије