Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 52

Е.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 2

носи у своме срцу, — између Бога и човјека постоји одиошај сродности, којп, као н одношај крвне сродности ме1ј} г л.удима, везује свезу заједннце и срце ка ерцу ириљубљује, — између Бога и човјека постоји закон иривдачења, као између земље н земаљских бића. Томе се закоиу противити, човјеку је немогуће Камен се може у своме паду зауставнтц али ако па опет себи самом препуштамо, то он опет слиједн пагону природе; биљка се може, која своје лпшке сунцу окреће, на које- друго мјесто окренути, алч вакон кратког времена теже лнстови опет свјетлостп; магиетска се игла може нз љеног смјера покрепути, алп с дрхтатом оиа,тражп, чпм је сама себи онег препунпч иа сјеверии пол, тачку, у којој она једпно мпра налази. Дакле аако ]е и срце човјечије. Оно се може равнатп ио лажпом смјеру, може залутатп, обманутн се, може што друго нзабратп, од Бога — ниско, 11[:осто — алн је тада немирно н пуно брнге, и почнмље увијек иа ново мира тражнти, који се једнно помоћу Бога и код Бога и у Богу налази. Та чежња душе Богу, та чежња за кућом у туђини, темељ је свпх религија. Без те чежње, ми небп могли Бога позпати, и без те чежње ми га небн моглп тражити и наћи. Зарад тога пропада и живоТ без религпје, потпунн кроза цијели живот непрестани недостатак њезнн к најређим абномитетима и налази се само у особама, које илн од ирпроде нпјесу с правпм човјечаиским способностнма украшене, илп су у таквпм прплпкамаобразовапе,које су пријечпле ирнродпо слободно развијање душе. Врло јесу мњпво да лп ме^у тако званим атеистима има и једног, којн и у најтајнијим дубинама

свога убјеђења и у иајскровптијој самоћи свога жпвота с потпуном одлучношћу пориче биће једног Бога, „Што нас тако чзсто привидни атеизам срета" — каже Дробши, — долазн у нстини највећма само отуда, јер нигда не достаје таштих људи, који себи у добро урачунавају, да играју Мемфпстола. Релпгиозна основа, која се с таквом снагом и енергпјом у тако ншроком обиму, и од ванредне истрајпости у свеколиком човјештвг, као и у свакој нормално-способној особп показује,' нма са свим одлучио права на образовање. Ко у одгајаи.у човјека не уважава ту основу, ко је занемарује и пушта да пропадне, тај се грпјешим о принцип хармоничнОг образовања, и ко је хотимично заводи и притјешњава, тај чпни великп смртни злочин у природи човјечијој. До душе развпће религнозне свијести, нпје већ у првпм годинама живота дјетињег могуће. Томе је разлог у томе, што релнгија није примитпвна, почетиа слика дугае, и што човјеку нпје уро|ена као стална и готова дјелатност — нн један човјек не доносн религије са собом на свпјет, већ она ступа као свагдашњп резул гат и цвијег васколике интелектуалне естетпчке и моралне образоввиости. Прије треће годиие—т. ј. прпје времена, прнје но се само свнјест у дјетету пробуди, која се очитује у пзговарању ,;ја" — могуће је дух дјетињн у надчувствепп свијет пренпјети. Исто је тако немогуће слабоумњака, код кога тај прппцип ннкада до свијестп не долазп, вјештпном одгајања религиозно образоватп. Најпрпје мора човјек у себи духа осјећати, прије но добије слућење од духа око себе и над собом. Из тога,