Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 64

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

скрушио „лд-к и !,шј>т-к", и сад раскинути окове смрти, па меће на мртво тиједо крстове један за другијем. Два крста нијесу никаква дјејства показала, а чим је патријарх Макарије иоложиј трећи крст на мртваца, мртви оживи, те су одмах дознали, да је то животворни крст Христов. Патријарх Макарије, благочестива царица Јелепа, њезина свита и сав скупљени народ поклонише се крсту Христовом, а народ је пјевао : „Господи помилуј!" Цар Константин сазвао је први васељенски сабор у Никеју (Витинску варош) 325. год. послије Христа, на коме је бпло 318 светијех отаца, који су многе уредбе за цркву саставили и који су лазвну пауку безбожног Арија проклели. На овом нрвом сабору изложен је символ вјере до 8. члана, а на другом васељенском сабору је допуњен, који се и данас у цркви чита и свето пошту]е. Благочестива Јелена сазидала је цркве на Гори Јеленској и у Витлејему. а њезин син цар Константин сазидао је цркве: на св. Гробу у Јерусалиму, у Никомидији, у Антиохији и Рнму. Обновио је многе старе порушене православне цркве, а и многе је незнабожачке храмове претворио у Христове цркве. Кад је цар Константин Велики постао император цијеле римске државе, кад је побједио све своје непрпјатеље и поставио ред у пространом римском царству — онда по примјеру цара Диоклецијана остави Рим и пренесе своју 1 царску пријесаоницу на исток у грчви град Византију 330. год., која престоница буде освећена 28. априла иете године, те по његовом имену Константин, Византија буде прозвана Константанов град и украси га велнкољепним црквама, а одредио је, да се из државних доходака издржавају цркве и црквени послужитељи. Хришћанску вјеру објавио је за државну у цијелом римском царству. ГГравославно свештенство, које је бпло у врло пониженом стању, узвиси, да сходно живи према чину и достојансхву своме, раздаде им земље и разне цовластице.

Ово су, драга браћо и сестре, дјела цара Константина и матере му благочастиве Јелене. Он је млоге заслуге за хришћански закон стекао. Од времена његова наревања црква Христова знатно се почела шири.ти и умножавати на све стране свијета. По примјеру овога побожнога цара, многи су његови поданици : великаши, варошани и сељани сљедовали његовом, те е.у остављали своју незнабожачку вјеру и лрелазили јатомице у спасоносну"вјеру Хрустову. Пошто је Ц1 р Кшстангии вјеру Христову у свеку царству државном учинио, цркву свету у одавно жељени ред довео и тијемдао Богу божије, пред 'евоју смрт 337. год. (по Христу) оњприми тајну св. крштења, а крсти га еписком никомидијски Евсевије. Цар Кон- стантим умр'о је у Никомидији 21. мата 337., а Христова црква признала га је за свога светн-теља и славп г\? сваке године 21. маја. Св. цар Константин живио је 63 године им 3 јесеца. Впше од 1000 година владали су хрпшћански цареви у Константинопољу. Из Константинопоља црква Христова као сунце са нстока просипала }е на еве с/гране свијета благодетне зраке, те су многи и многи незнабожачкп народи науком јевапђел ском просвијећени из Цариграда. За нас је корисно то, што јс и српски народ божијим промислом упућен, те је св. Христову вјеру примио пз Константинопоља-Цари града, па за то у црквеној заједници п стојим с Грцима. У Константинопољу-Цариграду била су три васељенска сабора, и то : други васељенски сабор 381. год., пети васељснски сабор 550. год. и шести 681. г., на које је присуствовало 170 еппскопа из разних крајева хрпшћанског свијета. У Цариграду науке школске и божансгвене свр шила су два св брата Ћирило и Методије. Они су били родом из Солуна (Маћеионија), а служили су као мпрски људи при двору грчкога цара Михајила П1. Год. 860. оба су примими калућерски чин и као словенскн апостоли кршћавали су народе по Моравији и Панонији. Онп *) Пријестоница хришћанских (византијских) царева освећена је 28, априла 330., а срушена је од турског цара Мухамеда II, 29. маја 1453., кад оно ногину и пошљедни п,ар Константин XI. Палеодог,