Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр, 75

и чисто вино 1 ) из винограда. Иросфоре нипошто не смију бити од другога жита оспм пшеничнога, нити пријесне, као што обнчно употребљују латини за ту тајну. К томе свртпавања тс 'Ј.-;ја. с6 ,.ил.а се молитвом, благосиљајући предложенн дарове свегатеник руком и говорећи рцјечп: „И [откорн 8ко 1Ж '(([ТНОЈ Т-4,10 ХјЖСТЛ ТКО!ГО, [|р(ЛОЖНК'К Д^^ОЛП! ткои/и-к СкАтмлп," 2 ) Тога се увијек држала и тако вјеровала црква Христова, по предању самих св. апостола 3 ). Свештеник треба, да стално зна и увјерен буде о томе, да без освећенога храма или свештене трпезе, бива без антиминса и без свештених одежда и такових ствари; осим тога ако не би имао тврде намјере о томе, ако су просуре нечисте, а нијесу од чисте пшенице и ако не зна, којим се ријечима извршије св. тајна, па ако се усудио тако просто служити, или помрачен од многог пјанства не зна, што чини, не само што смртно гријеши светотајским гријехом, него и тајна тијела и крви Христа Бога нашега никако се не свршује. Како треба, да се служитељ приправља, да достојно служи божанствену литурђију и доотојно се причести божанственим Христовим тајнама. Тајну св. јевхариттије никада не може осветити мирски бива прости, човјек 4 ), такођер ни клирик, ни дјакон 6 ), нити хиподјакон, него само прави свештеник. И заиста ннко неће извршити

*) Што се тога тиче, данас се многи свештеници мало брину, да употребе право лозово вино, већ онако, како им дође или набаве. То је велика погрјешка, пошто је вино данас са свијем и^кварено и као такво умаљуја чистоћу. За то нека је сваком сзештекику на аманет чистота тајне.

2 ) Православно исповједаније чл. 1., одговор на нитаље 107.

3 ) 0 томе свједоче њене древне литурђије, као: ли гурђија сз. апосгола Јакова, брата Господљег; литурђија, која се налази у „установама апостолским" и литурђија св. Василија Беликог. У евима тијем литурђијама, као и у Златоустовој, ријечи, које је Спаситељ изговорио при установ.7вењу јевхаристије, спомињу се у молитви, обраћеној к Богу са додатком заповиједи Христове: Си ткорит* РТч Л10* КОСПО /ИННЛН1? (Лука. 22., 19 ), а непосредно за тијем слиједи призивање Духа св. на предложене даре.

4 ) По учењ)- православне цркве, власт свршавања тајне јевхаристи^е припада само јетшекопима, кчо при1емницима Апостолским а затим и презвитерима: Православно Исповједаније чл. I., отв. на вопр. 107; Пом, К01ТОЧИ. ПЛТј)ИАј)^8 0 ПрЛКОМЛКНОИ к^ј)^ чл. 17.

5 ) Сабор Никејски I. нравило 18. вели: Дознао је св.

и велики сабор, да у неким мјестима и градовима 5)акони

раздају јевхаристију презвитерима, а међутим није ни правилом ни обичајем предано, да они, који немају власти приносити тијело Христово, раздају га онима, који га по праву

тога освећења, а ако се усуди, пада у тешки гријех светотајски. Иравилно посвећени свештеник и дјакон, дужни су се приправљ&ти за службу по праву овако: Треба сваки најприје, да се чува и брижљиво уклања од ствари, које сметају, да достојно врши свету службу и причести се пречистим тајнама. Запрјеке више јесу ове: Ако је он под клетвом или одлучењем или запрјеком од јепископа или у себи има гријех смртни. Ако се даклен находи везан под клетвом или одлучењем или запрјеком, нека се никако не усуди служити литурђију, доклен год не буде савршено опроштен и разријешен од онога, који је имао власт да га свеже 6 ). Јер ко се усуди вршитц св. тајне, а није разријешен, учиниће гријех светотајски и биће уклоњен од божанствене службе с новим и веома тешким гријехом и подложен тијелу и крви Господњој, биће Богоубојица заједно са невјерним Јудејима, који су Хрпста погубили и причестиће се пречистпм тајнама на суд и осуђење своје. Тако исто, ако )е и који свјетовњак под запрјеком од јепископа иди свештеника. свога духовног оца. те га куза притеже каква страст, па не мари за то, него оТиде, не разријешен, к другоме исповједнику и усуђује се причестити пречистим тајнама тијела и крви Исуса Христа, исто ће цосградати и бити осуђен као Богоубица 7 ). приносе. Дознало се је још и то, да неки лзмеђу дјакона примају јевхаристију и прије јепископа. Све ово нека сада престане, и дјакони у. својим границама нека се држе памтећи да су они слуге јепископа, и да су млађи од презвитера, Нека примају дакле према своме реду послије презвитера јевхарисгију, коју ће им подијелити јепископ. или презвитер Не морају пак дјакони ни сједити између презвитера, јер и то бива противу правила и нротиву реда. Који неће, да послуша и послије ових наредаба, нека престане бити дјакон. 6 ) Ап. правило -32. вели: Који је презвитер или дјакон одлучен од јепископа, тлкав не мора бити примљен од другога, него само од онога, који га ]е одлучио, осим случаја да умре јепископ, који је истога одлучио. Прав. карт. саб. 133. "') Света црква призивајућ своја вјерна чада трпези Христовој, не допушта им друкчије, да се причесте светим тајнама, него послије њихова потпуног приуготовљења, које се сасгоји у томе, да вјерни, који мисле светој тајни причешћа приступит, искрено испитају своју савјест и очисте је од грјехова помоћу тајне покајања и оеим тога иостом и молигвама слиједећ заповједи апостола : дд иск^иштт^ чеЛОК ^к'к и ТЛКО ОЧ"К ;\*Л^ПД ДЛ АСТ"К Н ПНТТч от члшн. А ДМН бо И П1АИ НЈДОСТОНН^, Г^ДТ* /АГТТ* Н ПНТ^К НЈ ^аи^жддл т-блд Господна. (I Кор. 11, 28, 29).