Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б.-Х. ИЗТОЧНИК

Стр. 151

примјер вјернима. Случајне противне поређаноети овоме, не налазу одобрења у народу шпањолском и у народностима Христијанским, огледајући се у душама њиховима извршења наслеђа владом у вјери и јавноме култу (богоштовљу). Једна тако лијепа слава шпањолаца би прибиљежена од једнога листа, који прича свечаност „ Великога петка и , о заиста лијепој и побожнот свечаности у шпањолскоме двору, за то чујмо тај лист, који нам овако о свечаности прича; „Сада ћемо да причамо функцију часнога „крста" слављенајединственом свечаношћу у мадридскоме двору, а то : п Велики тшак и . Краљица Христина, заокрузкена дјечицом Јелисавом и Еулалиом, са мноштвом часника, придворника и војника алабардијера, сваке године присуствују сви у скупу најприје божијој служби у краљичиној капели, у којој се божија божи ја свршава од Папиног Нунција, као недавно одВисокопреосвештеног Кретона и свештенства. Чим бјеше почела богомоља, видила се краљица сама ићи к мјесту гдје стајаше „ Часни крст и на поду. На томе мјесту краљицу очекиваше владика сиона и још један прелат, који држаше у руци једну дашчипу сврху које етајаху процеси седморице на смрт осуђених, и то шест из цивилних, а седми војнички окри-

вљеник. Процедуре ее вежу неком свпленом црном тканином; Присутна краљица код владике стане, а овај ће јој рећи: „ Ваше Величество, опрашташ ли овијем осуђеницима ?" нашто краљица одговори: „Омраштам им је да биимени Бог оиростио ". За тим одма буде бијела свилена тканина стављена у мјесто ирне свилене тканине, а радосна новост одмах приопгатена седморици несретника. Са не малим укусом и сјајношћу, одма мало за том божанственом богомољом и функцијом, крене се просексија — спровод остатком дрвета „ Часнога крста и и једним чавлом Хриета спаситеља, с којим би приковат на крсту, упутивши се спровод од речене напријед капеле, богомољишту краљичину тако зватоме жутоме малону. Мили дубок утисак, који сваке године оставља двор мадридски у католичкоме народу, велик је и благочестив, а церимонија благочестивијех поштоваоца тај анствености света и благочестива". Ј' Церанима, у суботу четврте недјеље поста 1897. године. Ир. с тал. са неким малим измјенама: Јован Шарић, парох церански.

0 вјери. (По Хетингеру)

Истина! Н1та је истина? — питао се људски | дух од како је човјек сазно за се, али одговора нигдје није могао наћи; питао је природу, што га је окружавала, клањао се ријекама и горама и разним звјеровима у њима, али су ови били ! нијеми; дизао је очи небу и звијездама, клањао се сунцу и мјесецу, али га ови упутише на други свијет, више себе. Човјек, у неизвјесности овој, градио је сам себи идоле, да их обожава као господаре природе и човјека, али их је послије сама његова рука рушила . . . То питање морило је људски дух све дотле, док се није нојавио Месија сапророчанскимријечима: „Дошао сам на свијет, да свједочим о истини и сваки^ који је од истине послушаће мој глас." Али се нађе Пилат, који сумњајући у ове божанске ријечи упита: „Шта је истина?"

Исто се питање обнавља у историји непрестано; човјек још увијек испитује и сумља. Ова неодлучнос у највишим питањима, сумња у основне моралне и религиозне истине лежи на души човјечјој као мора, троши све снаге његове, сише најбољу срж живота његова. Од овога скептичкога правца болује и наше вријеме, ова сумња и данас руши све, али није кадра ништа да изведе ново, да створи боље. Па, шта је истина? Хоће ли је дух икада наћи, познати; или зар се неће никада његово захтијевање умирити, жеђа његова угасити? . . . Бог је истина! — то је одговор на наше питање. „Небеса казују славу божју, и дјела руку његових гласи свод небески. Дан дану доказује и ноћ ноћи јављаМ!" „Он је учинио, да I ») Гл. 19. ст. 1.—2.