Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 125

влада и да буде руководним начелом пастирске делатности. Она обухваћа собом све друге услове и захтеве, свуда улива поверење и велике наде. Могуће је без претеривања рећи, да ни чему другом, до ли љубави, обвезани су људн остваривању свију највећих блага, којима владају. Способност љубави је виши дар пастнра, послани од Бога. Заиста, могуће ли је бити задовољиим црквеном проповеди или каквим другим пастирским трудима, ако нема уверења у том, да ти труди заиста помажу спасењу ближњих? Један спољашњи успјех не може задовољити истинитога служитеља цркве, ЕГзвор истинитога задовољења за њега лежи у сазнању, да је он сарадник Бога и Христа. Сам будући „позван од Бога", он призива к њему и друге. Бог га помирује са собом, и он наветћава благу вест примирења другима. Пастир је дужан прије свега сам да живи свето и богоугодно, да тежи ка најтетњем опћењу са Христом; тада већ може он приводити и друге ка томе опћењу. Разумни и образовани пастири овда онда бивају немоћни на црквеиој катедри, и то с тога, што су они такови и у свом посебном животу. Тако велика циљ, као што је спасење човечјнх душа, постизава се пастирем не друкчиЈе, но молитвом и постом. Ко се налази у тесном оићењу с Богом, из тога ће „потећи реке живе воде" (.Јов VII, 38). ж) Јакв иотиупе наде и јачина вере. Овакова места св. писма, као што су понов. закони XXXI, 6; псал. I, 7. 9._ псал, XXXI, 24; 1 Петр. I, 13; Дел. ап XX. 22—24; 2 Кор. IV, 1, 8, 9, служе извором највеће наде и одушевљења за пастире. Предпоставимо ееби човека, који

тражи ролигиозне истине и који се срета са свештеником формалистом, који сам мало зна Христа, још мање га љуби, но који тиме не мање у стању јеЈрећи таковом тражиоцу, да он може наћи Христа само вером, у стању је шта више да га научи истинама вере и живота, неопходности покајања и опроштења грехова, никада сам неистражујући оно, чему учи друге. Свакако, и таквво учење може да се покаже корисиим за оне, који искрено теже ка опћењу са Христом, и сљедећи показаним настављањима, он га може наћи. Но ако се руководитељем јавља човек живога и пламенога убеЈјења, који верује, да је реч о Христову „сила божја у спасење", то колико ће успешније и верније такав руководитељ водити друге ка спасењу! Ревност апостола и њихових прејемника проистицала је из њиховог сопственог срца. Сваки од њих није био само трубом напуњеном дихањем божјим, него живом силом, одржаваном духом Христовим, који освети њихове човечје способности при додиру њиховом са облашћу божанственога и безконачнога Сам Христос узвишава и освећује човека, бирајући га ради службе себи. Он не умањује и не гуши ништа човечјега у њему, него закриљује и исправља његове природне силе и способности својим божанственим могућством. Видећи у пастиру ту дубоку сагласност његовог сопственог духа и живота са духом у истином онога чему он учи, људи признају у њему; истинитога пастира душа. И мада се за старање о спасењу људи захтева особито приправљање, ипак било би погрешно мислити, да се то приправљање састоји сасвим или готово сасвим у умној спреми, напротив, оно се састоји прво и прије