Босанско-Херцеговачки Источник

Стр, 126

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

свега у васпитању воље и срца у извесном правцу. Пошто је спасење људи дело Христово, то он само може чшшти људе згоднима за службу му у том делу, и ни св. Августин, ни Златоуст, а тим више ни Платон, ни Хегел не могу да науче човека вештини ловљења душа. Дух свети, послани од Христа верним слугама његовим, јесте истинити и једини сејач божанствених семена силе и успеха у

пастирској служби. Сам Христос благосиља и јача верне своје слуге и испуњава их својом божанственом силом: ради примања те силе захтева се од човека само дубока вера, истинита смиреност и самоодречење. Ако се ти услови нађу, Бог облачи пастира благодаћу свесветога својега духа и даје му вишу моћ да препоро^ава душе људи у живот вечни и да их води ка спасењу. Ље се),

Црква и школа. Историјско предавање европејскијех идеја у питању одјелења школе од цркве. Од Јована Шарића, пароха церањског у Далмацијп.

Такови узроцп чине,' да под утиском истијех, можемо стећи смјелост расматрања њиховијех. Потанко проучење тога питања, могло би са"-тавити сасма пријатну монографију, као блиску границама наше задаће. Ми удаљујемо од себе то трудно питање, углавити га буди којом форизлом (?) п одношајем цркве школи. Овијем путом ми смо жељели одбацити покрет западноевропскијех идеја по овоме питању, т. ј. посљедити историјску проницавост самога питања, односно одјелења школе од цркве и означити главне елементе тога одјелења, те на пошљетку објективно изложити исте доказе, који руководе штитнике, какве жељене секуларизапије школа, тако и онијех, одричућих права цркве 1 ). Да би се по чему појава самога питања појавила као спорна ствар, нама је потребито обратити се к историји, која нам казује, у колико је народно образовање истовјетно са религиознијем просвијећено као и са знанственијем, те се обдржавало са црквенијем служитељима, т. ј. духовенством, које на то дјело гледаше као на једну од најважнијих обвеза своје пастирске службе. Ушљед тога школе са црквом бијаху сами природни факат. Познато нам је и то, да бјеше од искони учење христијанско, сљедова') Види Евсов. Цркв. историја, књ. IV.,; Дух. Вјеет. 1862. год., т. Ш.

(Наставак.) телно црквено. Христијанство као религија, противположно је безбожништву, ништа мање од њега напредно у култури, атејиство у томе се квастајући; будући, да је религпја велика идеја и носитељица новијех пдеја о Богу, људима и свијету; она бјеше дужна утјецати на сав умни свијет, по чему христијанска црква у снази свога догматичнога одређења, из древности је себе сматрала учитељицом, које учење право је Бо-

жанствено, а по томе, и наравна обвезаност. Мат. 28, 19 ; Еф. 4, 14; 2. Тим. 2, 2 и т. т. д.). С разнијех узрока христијанске ере поникоше христијанске школе као првобитмо сјеме нове христијанске цшшлизаците, а и првога спорења нове христијанске науке, основане на хармоничном јединству вјере и науке. Такав основ би разглашен школом у Александрији, који основ, као благочестива предаја, односила се к времену св. Марка 2 ); такове школе бијаху: антиохијска, низбинска, едеска, кесаро-палестинска 3 ); а такве се школе појавише на многим мјестима римске империје. Школе на тај начин основане при ка2 ) Кепв'е1. Н1в1;опа оп^шз ас рго^геачз 8с11о1агипцп1ег сћпаИапоз. ће1шз4. 1743. год. 8аћп, !)е ?аИз 8сћо1агиш ^ехШз сћг^.чИапае, Си1итћ 1792. 3 ) Аааеташ, БИјНоШ . опетаШ, т. Ш., 927—912*). *) Не описива множина цисаца и радника на пољу питања цркве и шкоде, дочим их има и :ш и иротив. Нијемци су у истоме питању на првоме мјесту, но због велике пространости ивостављамо неке цитате овога предмета.