Босанско-Херцеговачки Источник

Срт. 170

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

школе етворило, гледајуће на њлх као на необходимп поетулат својпх религиозних начела, који на тај начин имађаху природно право на јуриздикцију евога чеда. У Кнглеекој начин нарс.днога образовања произлазио је као и свагда од цркве. Крајем 17-ог вјека, тамо се засновала „ општина распросжранавања христијанских уојмова и , која имађаше на челу архијепископа кетенбуршкога, а члановима све епископе. У течају од по стол>ећа, завела је до 1600 школа, у којима је са свима правима господарио њихов админнстратор. Налазећи се у рукама духовенства, енглеске школе и у учећем своме програму даваху главно мјесто релпгнозној обукп ; у томе, могадијаху користовати и корисно напредовати колико дјеца, толико и родитељи. Арпстскјјатекп строј опћенитога живота бјеше узроком тога, те влада на образовања масе није обраћала пажње; сама црква, руковчђена Хриетијанеким осјећајима к нпжој класи, пријављивала се код овејецинственим пратиоцем елементарнога знања, посматрајући га у смисЛу религнозном 1 ). Нодобни поредак дјела бјеше и код другнх влада, примивших реформацију. Под њеном сјенком у накрет протестантских цркава појавише ее црк вене школе у Индерланду, Данској, Шведској п Норвешкој 2 ). У крилу католиштва посље реформације сусретамо појаву, која хтједе да се историјски еложи иринцпп елића школа еа прквом, те подпћи на принцип педагогички. На западу се иојавпла потлаченост реформацнјом Црквених права: ред језујита ступи на иедагогијско нопрнште, створивши из школе не прости орган просвјете, већ тенцепциозно орудије одноено интереса католичтва, шкоЛа у рукама таких орпгипалннх недагога, појавила се непосредно на реду еа таковим функиијама црквенога живота. као исповјед и ироновјед Обука предавања у тим школама, представљала је ванредно научно питање црквено-школско еа потребама опћенито нау чним. Језујитетву се хтјело одстранити назив обћенптога мњења, бајаги црква може само при*) 8сћш1с1 РМа^о^ Епсук1ор. I. Ш. С.шч. лист. Н. Н 1861 год. — књ. ст. 73. 2 ) Довлеј, Парод. Обрпз. 105. 196- 223,

опћити специјално-религиозно знање; у научни програм језујитеке педагогпке ушлч је моћ прпродне науке, те чак искуству у предавању тијех предмета, којима се као посљедоватељи покгазаше би Лојоли, за чудо способним педагогом.. Филозофи не са свим клирикалнога угицаја, д,аваху безвољни данак важностне дјелателности језујитизма: „ узмимо примјер ођ школа језујита, дочим бољих пема на свијету и : рекао је Бекон. Унутарњи строј језујитске школе бјеше шрилагођен потпуно к раду достижења те идеје, којој се ријешише бити на служби патери. По томе, тај строј бјеше савршено религиозно-нравстгвени. У свакоме њиховм правилу „ ученога пмна и противљаше ее опћенита цијељ побуђивати младеж у познавању Творца и Спаситеља и помагати у иобуђењу • младеж к доброј Хрпстијлнској нравственостп. Свему су свијету познате педагогпчке особине, које разлпковаху језуј итеку школу од других. Нравствено дотјерцвањ.е, оел игиозно претварање и смјееа божанственкзга и човјечијега елемента у школекој дисциплнни, бјеше огледало код језујита. На ту је спколу могућно освртати се као на већи тнп, коме логички бје!"е дужност да приређује црквено-школска начела са својпм искључивим религиозним принципом; језујити нису допуштали договора ни уступака, они иђаху намјерпој цијељи потиуно искварењу, те су до тога дошли, т. ј. искварпти I лрве и основне светиње васпитања. Притом, они су распространили своје мреже по свој Европи с тим не прилагодљивим и одвратним језујитским школама; оне бијаху у главама образоаанога човјека као на новом нормом, до које могу да доведу црквени принцип са стројем шко.ха. За чудо, да напоељедку стадоше поменути људи нозивати ее на те шко.1е с њпховим мрачњаштвом, жестоко-срдашношћу душе и продавајућпм цијелима ; као на праву, које није заговарало педагогичке црквене сиособности 3 ). 8 ) Види језујитско васиитање см. в. Чтен, Обц. Либ. б. просв. 1871 год (Нставиће се*".)

*) Преч. г. нисца лијепо молимо да нам у будуке пише читкије, јер овако брзи рукоииси нроузрокују задржавање код слагача. У редн,