Босанско-Херцеговачки Источник

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 16д

се могу дивити, уважавати га али не љубити, јер ради устаиов.Бења тешњих и средствених одношаја међу иастиром и иаством захтева се давање тим одношајима интимни, лични карактер. Само посећајући парохијане у њиховим сопственим домовима и причајући живо, срдачно учешће у њиховим надама, жалостима н радостима, само радујући се са опима, који се радују, и тугујући са онима, који плачу, пастир мало по мало постаје човеком, коме се поверавају и кога љубе, као рођенога. Свакп почиње гледати ва њега, као на свога личпога пријатеља. Парохпјани видећи, да се он пскрено пнтересира за њдхов животи не показује ннкаквнх самољубивих тежња у одношајима с њима, почињу му показивати потпуно поверење. Пастир је дужан да се користи свима приликама ради можно већега посебнога додира са сваким од своје пастве, да би придобио љубав њихову на општем земљтппту животних одношаја и користећи се њом, да благотворно утиче на њихов религиозпо-наравствени живот. Паства се слободно и радо обраћа ка таквом пастнру у свима својим религозним нуждама и тешкоћама. Но они не чпне то, ако добро не иознају свога пастира. в) Пооштрење пасгавв на аохаринв црквеног богослужења и на шауњавање свих других хришЛанских обвезаноши. Пастир, посећујући парохијане у њнховим домовима, већ тпм самнм побуђује их да посећивају цркву. Вудући добро познат својој пастви и безпрестанка калазећи се у њеној средини, пастир је привлачгг, да иде за њим у д»>м Божији; иосета храма јарл>а се тада као предмет личне обвезаности у одношају ка пастиру. Отац породице премишл.а сам у себи: кад наш

попа не жали труда да дођс овамо, да ме види и говори са мном, тада сам и ја дужан да идем, да слушам његово богослужење и поуку". На тај начин' нижи мотив може видити ка испуњавању више обвезаности или барем приводити људе ка месту, где могу получити за себе духовну корист. Осим тога пастир може и директно својпм посебним беседама приводити паству ка значењу те велике дужности. Добри пастир не гнушава се тако исто да се пнтересира земаљским, временнм благостањем^ свијех парохијана и и при овом не само ради придобијања утецаја за њих, него и из честе љубави к њима. Ако пастир не посећује своје парохијане, то шта може знати он о њиховим карактерима и нуждама, изучавајући само оно, што случајно долази до њега по чувењу? У парохији његовој могу бити лица и шта више целе породице, које скоро да не умиру од глади. о којима он сасвим ништа незна. Бедне и невољне треба да тражи сам, а не да чека кад се они обраћају к нама за помоћ. Могу се срестп ме^у паством људи огорчени и ојађенп разаим неудаћама, које је потребно помприти са жпвотом, — ојађени завишћу ка ближњима, коју је потребно одстранити или барем умекшати, — л.уди који се користе добрим здрављем и окружени свим благом времене среће, но који мало помишљају о религиозним предметима; такове треба отргнути и пробуднти ка више високом жпвоту и делатности. ТБих је потребно привлачити ка учешћу у делима, која имају за це.љ опште благо; с њима ваља да се саветујемо у свима важнијим случајевим, која се тичу опште добро-