Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 250

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

раиије примјећено, ми не видимо могућности сљедовати му свагда. Молитву, као завршни акт посјете, могуће је употребити сваки пут, како се пружн за то згода, п без одлагања ваља притицати к њој, кад то захтијева неопходност. Пастир је дужан да се брине о васпитању духа нобожности у народу и старати се да оставља послије себе дах молитве у сваком дому; ов је дужан учити своју паству молити се Богу. Соба болесникова је најзгодније мјесто за молитву. Пријатии моменат настаје за молитву такоЈјер н у том случају, кад је душа приправљеиа к њој предходном бесједом, када чувства, тако рећи, сама теже да се разлију у молитви. Но никако не ваља настављати молитву или побуђивати к њој паству у том случају, кад не осјећају у себн молнтвеиога расположења. Молитва треба да буде слободним актом. Ако околности прннуђавају да се обратимо коме год са поуком, то не ваља чинити пред странцнма; особито је потребно чуватн се да коримо родитеље за немар у одношају ка нравственим и религиозним обвезаностима у присуству њихове дјеце. Пастир, као и сваки други човјек, свакако, може имати својих интимних другова и да посјећује једне породице чешће од другнх. Ипак нека сви, и богати, и сиромашнн, и образовани, и необразовани, једнако осјећају, да у свом пастиру имаЈу општега друга и пријатеља. Врло је мо1'уће, да ће и прн таковом одношају пастпревом према својој служби по времену разнијетн се жалбе на његову неправедност и прпстрасност, — бива људи. веома горди и слаби у сличиим случајевима; но жалбе те саме собом престају, чим за све

буде очевидно, да он искрено љуби своју паству и свима нм једнако жели да помогне у њиховим духовним нуждама, без обзира ка личностима. Кад се пружи особито важни узрок за посјету, то иста на иикоји начин не смије бити одложена. Правилно коришћење тренутом много је важније, но дани и недјеље пажње доцније. И нема ништа таковога, што би могло пријечити пастиру да буде вјерним тој служби. Искусни и пажљнви мисионарн свједоче. да се већина обраћања јавља посљедицом посебних разговора са сваким од заблуђелих, а не публичних дипшута с њима. Посљедни (диштути), ако и амају неко значење, то је једино, као средство ка утврђењу истинитих чланова цркве и ка спрјечавању даљега ширења међу њима заблуда. Ради обраћања заблуђелих на пут истине захтијевају се лични пастирски напори. Посјећење храма од стране заблуђелих, матернјална или помоћ од стране вјерних, свршавање богослужења и црквена проповијед од стране пастира не могу замијенити личнога обраћања и посебпих разговора са заблуђелима, јер у посљедњем случају дјелује сила личнога утјецаја и убјеђења, које нема у првом Навјешћпвање ријечи живота највећа је обвезаност у жнвоту свакога Хришћанина и нарочито пастпра цркве. Прп опхођењу са пеписменнма п грубим људнма, који састављају већину иашега сеоскога народа, не ваља вјештачки да подражава њнхов слободнн склад и хтримање њихових мисли и ријечи. Тежња говорити с народом његовим властитим језиком неопростива је иогрешка, у коју чосто падају предстагшици интелигеитних ј слојева нашега друштва. Довољно је го-