Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 251

ворити као са једнаким и равним себи, говорити с правим учешћем према њему, да изазове симпатију, уважавање и, шта више, праву љубав са његове стране Напротив, тежња спустити се до његових сопствеиих израза ријечи, осјећа се од њега често, као лична уврједа и подсмијевање; јер народ изврсно појми, да ко вјештачки подражава његове ријечи, тај чини то не стога, да ју прими, негх> да сам стане на један ниво с њим. Још више предострожности и нажљивости захтијева се од пастира ири опхођењу са сиромашнима и пролетаријатом којима изобилују наши и градови и села, — људима, у већини случајева не само, лишеннма сваким материјалних средстава, него и дубоко искварениим у наравственом одвошају. Свака права нужда треба да буде одстрањена одмах; но у то исто вријеме пастиру је потребно да се чува показивати им материјалну помоћ при свакој својој пос.јети; јер так-ав начин дјеловања помоћи ће образовању у њима навике да стално очекују помоћи са страие, и нада на ту |ју подпору може нх довести ка лажним назорима ума. Бо.ље је старати се да избере друго вријеме и друга, више цјелисходна и права средства кауништењу сиротиње у парохији. Неопходио је тако исто трпе.љиво и снисход.виво подносити жалбе и горе сјете биједпога и невјештога човјека на свој положај. једнако као лицемјерство и сакрнвање истине, чему случајно прибјегавају биједнн л>уди ; јер ти недостатци ма како страно да се чипи то на први мах, кад^што могу да се уживезаједно са високим наравственим својствима. Не једни само млади и неискусни, лакомислени, нераскајани, невјешти, под-

вргнути искушењима и порочни осјећају потребу у срдачном личном разговору пастира, у ријечи настављања, савјета и утјехе, него по времену шта више бољи и савршенији од пастве осјећају потребу у наравственој помоћи с његове стране. Свијет својим убитачним дахом окружава, и у већем или мањем степену заражава све хришћане, ма како били савршени. Бриге, немири, тешкоће у дјелима, искушења частољубља, вјештачке насладе, олако живљење и разни други мамци тога свијета често смућују и осљепљују најбоље умове. Пастир је дужан слично Христу, „Добром Пастиру", ићи около стада, ослобођавајући душе, спутане у мрежама свијета, и давајући им видјело, помоћ и утјеху. Моћна ријеч срдачне вјере, тврдога убје^ења у слављу правде и добра, често служи одлучннм ударом, који ослобођава душу од мрежа свјетских. У своје вријеме посјета пастирева бнча овда>онда заиста благословеном ради спасења душе, која се једва држи на рубу моћнога и убитачнога саблазна. Пастир подвргава се већој опасности да се покаже нераденим у одношају према обвезаности посјете парохијана. него ли одвише ревносним и раденим. У нашедане нико. може бити, не подвргава се тако јако искушењу да изабере за себе одвише лаки труд, као они, коме је повјерена служба у цркви. Саблазан тај без престанка грози им и садржи се у том, да у већини случајева сами себи одмјеравају своју одре^ену работу. За друге друштвеие раденике, јавља се обична њихова работа већином већ потпуно одређеном, одмјереном. Ако не соиствена усрдност њихова, вјерност и ревноет према примљенима на себе обвезаностима, то у сваком случају