Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 253

срце, осим истинитога послаиика божанствене љубави ? Могу бити у парохији и такови, који немају на земљи другога пријатеља, осим самога пастира. Може бити дјеце, која умиру од глади и зиме на постељи сиромаштва и бољетица, а у напредак —■ никаквога излаза, осим очајања и смрти. Пастир више, но шсо, дужан је да појми, да је у свету одншпе много правога јада и биједа, извором којих служи гријех, и да је он, бага он, као служитељ Христов, који искупи свпјет од гријеха, проклетства и смрти, позван доносити олактпање и исцјелење чопјечанству, које страда и пати. И он има за то од Вога даровану власт и авторитет, по упоређењу с којима сва човјечја средства утјехе и исцјељења нзгледају ништавнима. Та је власт давати вјернима св. таинства исповиједи, причешћа и јелеосвећења, власт изводити иа њих благодат божју „ксегда нел»о[цндА крач8и>ш,8к> и иккВд-ккакнца восполнан>ш,8н)". Будући призван уиућивати болнога, пастир приступа ка свршавању тајне покајања, и болесншс исповједа гријехе своје пред њим, као пред оцем, који има прави духовни авторитет, као посредником међу Богом н њим самим. Оазнање важности лица, које свршава тајну, и самога акта исповјести побчфује болесника ка потпуноме и јасноме откривању свога духовнога стања, ка отварању најдубљих и сакривених тајана свога срца, од признања којих не само пред другим људима, него кад-што, ако ће и пред самим собом њега је дотле уздржавало самољубље, лажна гордост и стид. А сад. напротив, сам вид човјека, који има власт разријешити га од гријехова, — човјека, који, тако рећи, држи у својим рукама кључеве царства

небеснога, испуњава ду шу болесника светим страхом, зауставља га да угушује у себи сваку лажну појаву самољубља и, како било да било то мучно, говорити истину, ни о чем г намјерно не умањавајући и ништа не тајећи. Но та званична власт свештеникова јоги више јаиа и множи се његовом сопственом мудрошћу и л>убављу према болноме, којим својствима ои придобија искрено повјерење према себи са стране болнога и побу^ује у њему жељу тражити помоћи и савјета за себе. Као што је већ било примјећено раније, кад-нтто не ваља да се стслања од посјете болнога, као и одлагати га на дуго вријеме, да не да појмити болноме и онима, који га окружавају да је посјета изазвана правом опасношћу блиске смрти и јавља се на тај начин усиљеним актом љубави и учешћа са стране пастира, иего поступком, свршеним само по неопходности и по захтијевању"дужности службе. Чим пастир дозна, да је овај или онај из његове парохије оболио опасно, он је дужан одмах ићи и виђети га не очекуЈући, кад ће послати по њега. Но и у том случају он је дужан старати се да умешно удеси своју посјету према времепу и околностима тако, да својим неочекиваним доласком не учини немир и страх болноме и, још више, не производе упорност у његовом срцу ка примању духовних блага, која он доноси са собом. Приступајући ка свршавању тајана, свегатеник је дужан протумачити болнику силу и значење сваке од њих, показави ону велику духовну и тјелесну корист, коју добија за себе сваки, приступајући к њима. Особито ваља обратити пажњу на распрострањење у народу здравих појмова односно тајие јелеосвећења. Противно вЈеровању цркве,