Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 254

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 н 8

у моћ и звачење ове тајне као духовноблагодатнога средства ради исцјељеља оних, који ка њему притичу прије свега од тјелесних, а за тим већ од дугаевних ј болести, вјеровању, које има тврди основ ; у Писму (Јак, V, 14—15), међу нашим народом распространило се, може бити под утицајем католичким, случајно донесеним к нама у епоси препоро^аја духовне просвјете, у XVI. и XVII. вијековима, првобитно на југо-западу, а за тим и на сјеверо-истоку Русије, и сад још тврдо се држи лажни поглед на ту тајну, као на просто приуготовљења ка смрти. Пастир је дужан брижљиво пазити, да болесник и његови сродници не одлажу јелеосвећење по празним и гадним предлозима до онога времена, кад по току болести већ не остаје никакве наде на оздрављење, или, што је још горе, кад се болесник већ лишава свести и покаже се неспособним да прими ту тајну с ттотпуном коришћу за себе. Он је дужан открити болеснику сву корист и значење јелеосвећења, које је установљено ради исцјељења не само душе, него и тијела, које ако се и не свршава свагда оздрављењем, што зависи сасвим од свеблагога Промисла Божјега, којн зна боље од нас, шта нам је корисно — издрављење или смрт, за то свагда лијечи душу од гријехова и јача је против непријатељских нападаја, који наваљују са особитом силом на оне, који одлазе из овог земног живота. Чим више слабе силе човјековеичим више сваки умирајући дркће пред неизвјесношћу будућега, усљед сазнања својих гријехова, који се откривају при концу живота његовом духовном погледу често са особитом силом и живошћу, и по страху строгога правосуђа Божјега; тим брижљивија треба да

је љубав пастирева, да огради тајнама и својим личним старањима свакога од својих парохијанау вријеме посљедње предсмртпе борбе против свих нанадаја зла и иску! шења и пробудити у њему вјеру и наду на божанствено милосрђе. По томе, кад он долази болеснику ради јелеосвећења то, иосле, краткога и прија^нога поздрава, он је дужан у кратко изложити му силу | и плодове те тајне и предложити то у молитву, нриспособљену стању његовога духа и тијела, утјешити га, удаљити од брига и љубави вијека овога и побудити у њему наду на достижење вјечнога живота. Али ни у каквом случају он не смије обмањивоти болесника обећањем оздрављења, он је дужан тражити само духовне користи болнима. Разним начином пастир је дужан одмјерено да расположи болесника ка истинитом покајању о својим гријесима и с-тарати се да побуди у њему силну, нелицемјерну жељу најтјешњега општења с Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом у тајни Евхаристије, у којој се вјернима даје Тијело и Крв Спаситеља, у залог вјечног живота и блаженства. У случајевима крајње опасне болести и блиске смрти свештеник је дужан да ограничи исповијест болнога најкраћим, свечано и срдачно стављеним, питањима о душевном стању болнога, о силп вјере и наде његова на милосрђе Божје, о љубави и помирењу са ближњима. Да ли се истинито каје о својим гријесима? Налазили се у миру и љубаии са свима л>удима? Опраштали он свима својим увриједитељима? Је ли загладио уврједе и неправде, које је сам учивио или, барем је ли се старао учинити то ? Има ли он живу вјеру у Бога и Спаситеља нашега