Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 255

Исуса Христа ? Вјерује ли у безграничност милоср^а Божјега, које може да опрости иајтеже кривице човјеку, под условом истииитог покајања о њима? Та и слична питања могу да служе као скраћивање опширнога чина исповједи, изложенога у Требнику. ТИта више у том случају, ако се болесник лиши употребљавања језика — говора, но још не губи свијести, од њега се вахтијева истинито-покајнога еаглашења посредством мимике и покретања, нре^е но што буде припуштен причешћу св. Тајана, при чему и сам чин приопћења по потреби околности може се скратити. Светитељ Тихон Задоиски нредлаже да се замијени тај чин за болесника, који се налази при умирању слиједећим или сличним кратким ријечииа: „Ево ти милосрдни и човјекољубиви Бог наш даје Тијело и ЈСрв своју у знак своје к теби милости и љубави за обдржавање живота вјечнога! Прими онај најмилији вјечнога живота закон са духовном радошћу и љубави, и хвали тако великога добротвора и овим св. тајнама ојачан буди у нади. Благодат Господа нашега Исуса Христа нека буде с тобом, која уразумљава, укрјепљава, ограђује. наставља у тихо живота вјечнога пристаниште и Анђео Божји вјерни хранитељ нека је с тобом. Амин"(Св. Тих. Зад., ч. I, стр. 24- 25). Старања пастирева о болеснику неограничавају сеједиБШМ саопштавањем духовних и благодатних средстава му у тајнама, но су дужни окружавати и пратити болесника за сво вријеме његовог земаљског искушења. Када добри тјелесни љекари не ограничавоју се само јединим давањем рецепта и поуком односно времена и средстава примања љекарије, него и интересирају се знати (пратећи ход бо-

лести), како су дјеловале т§ љекарије на болесника, и није ли потребно иредузимати каквих нових средстава за исцјељење: тако је и пастир дужан знати, јели се болесник користио оним благодатним средствима, која му даде у тајнама. Свакако, ништа не везује пастира да он и не може чинити то, јер служба се његова не ограничава јединим старањима о болнима и онима, који умиру, па и тих посљедњих у свако дато вријеме може бити не један, него неколико у његовој парохији. Али у особито тешке и опгсне ради духовнога стања болесника тренутке искушења пастир је дужан посјећивати га и помагати му у велико-душном подна? гаању болести својим човјечијим назидањем, утјехе, опомене и ободрења. Све напоре и бриге своје он је дужаи управљати ко оном, да за сво вријеме бољетице одржи на дужној висини религијозну сагласност страдалника тако, да је посљедни у сваком тренутку искушења готов срести смрт лицем к лицу без бојазни, као истинити посљедоватељ Христа, побједитеља смрти. Вријеме одлучења душе од тијела и преласка њеног у удјељено од посљедњега битисање у том одношају је најважније, одлучно. Кад посдије смрти нема покатања; кад хула на Духа Светога или, што је то исто, савршена нераскајаиост и иротивљење истини не опрашта се човјеку ни на овом вијеку, ни у будућем; кад црква шта више забрањује нам молити се Боху за такове; кад живот за гробом пође правим путем: то није ли јасно, да зрно вјечнога живота треба да буде изнесено отуда сваким од нас заједпо са посљедњим издисајем? Ради живота духа важан је степен труда у извјесном правцу, а не дужина посљедњега, Један