Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 256

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 н 8

гџелога живота, видимо је, иде по правом путу, но при крају учини промјену и не иостизава цијељи; други напротив, без престанка се колеба, посрће, застаје, склан.а се то на ову, то на ону страну, но пред смрт узима чврст, свјестан и одлучан правац. Као што у спо.љашњој, физичвој природи при сусрету и судару противних сила не произлази одмах равнотежа, но после више или мање дугога колебања и борбе мгфу њима, тагсо исто баш, но само још у мпого већем степену, пронсходи у области духа. Духовне силе разликују се несравњено већим еластицитетом, него тш силе физичке, и сам живот духа није нешто друго, но непрекидна борба противположених начела, добрих и злих. Могуће је искусити равнотежу у духовном животу временом, један је цјелога живота у таковој равнотежи, но завјетрина и тишина није свагда предвјесником јасне погоде и лијепа времена него је често обманљиви покров скривене и глухе борбе непријатељских сила, која има да се ријоши страшном буром. У посљедњим тренутцима живота борба та достиже највећу муку, којој је свршетак смрт: све привезаности земаљске, све најмање самољубиве тежње и користне битисање којих човјек често и не примјећава у себи у свом обичном здравом стању, дижу се са дна душе и јављају своја права на господство над њима, и ако се човјек и руководи у својој дјелатности више страхом покајања, по унутарњим нагоном ка добру, то излазак борбе није тешко предсказати. Но бива и сасвим обратна појава, када човјек, сав живот проводи у пороцима и заблудама, пред смрт као да се препоро^ава сасвим. То значи, да се. у души његовој свагда на-

лазио велики залог истине и добра, али усљед непријатних околности живота (васпитање, утјецај друштва, неудаће у животу и т. слич.), а тако исто усљед сопственога немира његовог носиоца залог тај не доби надлежнога развића и шта више не имаде случаја да јави о свом битисању; и само блискост вјечности, која му је толико сродна и која тако живо даје знака о себи у тренутцима смрти, пробу!;ује у њему енергију и живот жељу борбе и иобједе. Овдје произлази оно исто, што је у физичком свијету познато, као прелазак сила из скривенога стања у активно, с том само разликом, што духовне силе без активнога вјежбања слабе. Потребна су особита побуђења, често изванредна, која потресају околностп за то, да добрим начелима, која су цијелога живота човјекова била у дјеловном, слабом стању, даду дужну енергију и превагу у борби са рЗ^авим, злим начелима. Разбојник, побјеђен силом истине, удостоио се чути обећање вјечнога живота на крсту. Сам свега живота само и чинећи оно, што газећи законе истине и праведности, он се узмутп при виђењу величине неправде, која је свршена на земљи. Смрт Христова препоро ц,и и оживи залог вјечнога живота, који је до гле дријемо у њему под грубом кором несреће и преступа. И награда, о којој је он тешко када смио и мислити, сљедовала је одмах за признањем права истине. Али не бива свагда овако. Људи, у опште склоњени при животу да се руководе више самољубивим и корисним побудама, често и у посљедњем, светом и страшном тренутку живота желе остати вјернима себи. Једноме полази за руком, као што се види, да угуши у себи по-