Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 257

каЈничко. расположење, но у основи овакога расположења често лежи не толико сазнање своје грјешности и дубљине ожалошћена божанственога правосуђа, колико страх пред загробним казнама које очекују нераскајанога, дакле, оно нсто самољубиво начело, које је раније радило и у његовим земаљским привезаностнма. Једна од најтежих и у то исто врнјеме најважнијих обвезаности пастира садржава се у пробуђењу истннитога, а не лицемјернога раскајања у душм онога, којн умир°, — покајања осноканога не на страху суда Божијега, него на љубави ка божанственој правди, која је погажена паншм гријесима. Пажњу онога, који умире треба свим мјерама унрављати н одржавати на сазнању тих пстина. Сазнање своје грешности,вјера у божанствен ј љубав, нада на Њег-ово милосрђе, искрена и нелицемјерна жеља „разријешнти се н са Христом битн" — таково расположење, у ком је сваки од нас дужан оставити земаљски живот и које особито тетко бива одржати и сачувати у себи у пос љедњим тренутцима живота, у вријеме тако назване предсмртне агоније, кад све силе зла и саблазна неукротљиво теже да овладају слабим сазнањем умирућега и да подчине себи његово духовно биће, када успомене грјешне у множини појављују се пред њим и осуђују га, тада побуђујући у њему ужасну жеђ земаљском животу и њеним насладама, то бацајући га у потпуну безнадежност и очајање. Дивне поуке односно владања свештеникова у тим страшним тренутцима предсмртне борбе дају се од автора „Наполш* ндн'1'а склмценнкВ опт». овАзанногтА ^н его при совгршенш тлингткд покданТ/л " (Москва 1861, Частк II, стр. 292—293). „Ако духовник

примијети, да се болесник налази већ при концу живота, тада удаљивши све, што га може узмутнти или побудити у њему успомене грјешне, дужан је препоручити душу његову Господу, по чину црквеноме, и послије овога не х^ромким и не плачевним гласом, не брзо, но тихо. са неким отезањима, да му говори на ухо кратка, пуна чувства уздисања, на пр., Исусе, смилуј ми се! Слатки Исусе, спаси ме! Исусе, ја вјерујем у тебе, уздам се на Тебе, љубим Те. Јагње Вожје, које уз гријехе свијета, смилуј ми се! Пресвета Владичице Вогородице, спаси ме! Сви свети помозите ми! Исусе, прими дух мој с миром и т. слич. Нема потребе напомињати, да су сви присутни дужни свршавати, и добро би било клечањем, општу молитву за онога, којн се иалази у муци самртној, особито, ако ова смртна мука дуго траје, да Исус Христос да болноме умријети тако, као што је сам умро. Какав утешан. узвишен прнзор нредставља тада соба онога, који умире, кад свп ближњн, који остају на земљи, моле се Богу заједно <;а свештеником! Ондје је храм Божји; ондје је Христос ме!;у ученицима; ондје је молнтва срца са сузама и уздисањима, ондје је чувство саучешћа, свето и чисто; ондје се сједињавају чевјечја срца, заборављајући, шта их је негда дијелило; свн се моле Богу и плачу". С цијељи утјехе болнога и одржавања у њему истинито-хришћанскога расположења, иастир може да се обрати ка св. Писму и да чита из њега најутјешнија и пуна ободравања мјеста; јер нигдје библија не звучи тако слатко п божанствено, као у соби болесника; нигдје се исалми, бесједе Сиаситеља у Јеванђељу