Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 9

Б. Х. ИСТОЧБИЕ

Стр. 325

није саставио Могила, али }е свакако састављено по његовом налогу и при његовом учешћу. На сабору у Кијеву »1640. г. бијашн оно прегледано, строго оцијењено и одобрено. Цослије тога ,,Исповиједање вјере руске" бијаше ради потврде послано на исток и тамо — у присуству преставника грчке и руске цркве — на сабору у Јаши ] 1643. г.) наново одобрено, прозвано ,,Православним исповиједањем Петра Могиле" и послано у Цариград. Четири патријарха (Партеније цариградски, Јоанићије александрпјски, Макарије антиохиЈСки и Пајсије јерусалимски) са сабором епископа и клира одобрпше поправљену књигу, признаше је исповиједањем не само Руса, но и свију Грка. давши јој име: л 11равославно исповиједање католичке и апостолске цркве источне", и утврднгае тај закључак сопственоручним потписима 11. маја 1643. године. И тако је дакле православна црква имала књигу, на коју се могла позивати као на своју символичну. Требалоју је само издати. Ну то се време на цариградском патријарашком ирестолу породише нереди, који су ту ствар руго задржали. Не губећи наде, да ће „Православно исповиједање" издати у потпуном облику, кад му стигне пз Цариграда, ријеши се Петар Могила, да га штампа у краћој форми под насловом: „Збирка кратке науке о чланцнма вјере православно-католичке хришћанске". Књига бијаше издана у Кијеву 1645. год. најприје на пољском језику, „да би запушила уста бестндним

непријатељима источнога правоелавља, који се усуђују пришивати му разне јереси", а потом и на руском, да би послужила као руководство православнима, а особито дјеци њиховој, која се у че у школама. А шта се тиче потпуног „Православног исповиједања", Петар га Могила ни како и не дочека из Цариграда. Оно бијаше наштампано послије његове смрти — 1662. г. у Амстердаму на грчком ]езику, а 1896. год. у Москви — на славенском језику. Усред великих трудова Петар Могила саразмјерно рано паде духом, ослаби и умре у 50. годиии старости (I. јануара 1647. г.). Прах његов сарањен је у Печерској лаври, у великој цркви под лијевом пјевницом., Да би видили, како су Могилу високо цијенили његови сувременици, навешћемо једно мјесто о њему из сниса Лазара Барановића, који бијаше с почетка нитомцем, а послије и наставником Кијево-могилевске колегије. Између осталог овако он пише о покојном митронолиту: „Могила (гроб) је сакрила испред нас нашега Могилу. При овом пастиру — примила се код нас добра њива. Не мозвемо довољно да оплачемо Могилу: он нам бпјаше мио отац и пастир. Могили су мило примили на небу, а нама бп требао други Могила. . . Ми плачемо, а ти си утјешен код Господа: старај се за нас, пастиру. Дао Бог, да сијући сузама, пожагкемо радошћу: но без твојих молитава ми тога не постигосмо!"

Јеврем (Од др Јована Алцога) с њемачког превео М: По старим извјешћима о Јеврему Сирину, која је тешко размрсити. рођен је у почетку IV. внјека (по свој прилици 306. год.) у Нисибису у Месопотамији. Неки тврде, да су му родителзи били незнабожачког поријекла, док на против Јевремове конфеспје држе их за хришћане; по свој прплици послије су прешли у хришћанство. Тадашњи учени епископ Јаков Нисибијски настављао га је и образовао за свештеничви чин, а послије га је поставио у тјколи , којомјеон сам управљао. Јеврем такођер праћаше епископа год. 325. на први васијонски сабор у Никеји. Кад су Перзијанци опет онсјели Нисибис и цар Јовијан

Сирин, пан Поповић богослов у Ш. год. у Гељеву. мораде одстуггати. Јеврем остави 338. год. Нисибис и оде у Едесу у Сирији. Овдје је развио свој главни рад, те се с тога често назива „Едесићанин", али ЈЈпше „Сирин." Кад је Оирин етупио у одно лај с тамошњим пустињацима, 'закалуђери се и кроз то даде својој ревносној штудији вишег посвећења и више практичне вриједНости. Он подиже славу и трајну дјелатност источно-сирској школи за богословско образовање, коју је он истом основао или је већ од прије постајала. Он је основао нови сиетем библијског тумачењи, воји је између крајњих граннца алегоричног (александријског) и једнострано грама-