Босанско-Херцеговачки Источник

I

Стр. 326

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

тично-историчног (антиохијског) начина тумачења заузимао праву средину. У своме животу предузимао је два путовања: архијепископу Ваеилију Великом у Кесарији кападокијској, који му даде ђаконску службу и калуђерима у Египат, на које је у својим списима паренесе управио. И ако су Боландисти, Паги, Цангерле и други научењаци на основу старих извијешћа и наговјештења у његовим списима сумњали, да је Јеврем свештеник био, ипак је свеопште мишл.ење, да је Он био ђаконом цркве едеске, поузданије, јер се он чак и у свом тестаменту ђаконом називље. Годинз његове смрти може се само у опште узети послпје 379., јер је он те исте године држао похвални говор умрлом митрополиту Василију Великом. Његова изврсна зналачка и нарочито у вријеме биједе и невоље практична дјелатност стекла му је надмашно име „пророка сирскога" — поред осталих часних имена: „ступ цркве", „красно рјечива уста," а као религијозни пјесник „Цитара св. духа." Златоуст га карактерише као будиоца млитавих, утјеху ојађених, учитеља врлине, вођу покајних, мач против јеретика, извор врлина и обиталиште св. духа. На смртном часу он је опоменуо кћер намјесника едеског, да не допушта, да је робови носе, јер је по апостолу глава сваког човјека Христос. По Јерониму поједини његови говори тумачени су на истоку при богослужењу по библијским перикопама, па изгледа, да је тако било и на западу, јер је много његових говора рано на латински преведено и шта више примљено у старе холимијарије. Његови су заостали списи дјелимице у грчком језику, (који су до душе још за живота Јевремова преведени) дјелимице у сирском оригиналу; и ако их је много изгубљено, ипак су тако многобројни, да у римском издању с латинским преводом испуњују шест фолијаната. По ријечима Јевремовим у његовом тестаменту, приснило му се још као дјетету, да је из његовог језика израсла винова лоза с плодом и листовима без броја, која се све више и више разшириваше. И што се садржаја тиче, његови су списи тумачења цијелог св. писма, химне, пуне источног жара и неоспориве појетичке вриједности (дјелимице против јеретика: Маркијона, Вардесана и т. д.), паренесе, омилије и трактати, са оним

о свештенству и конфесијама. Из свију се његових списа види, да је познавао јеврејски језик и свјетске науке, грчку литературу и грчки језик, што и Григорије Ниски у своме енколијуму на Јеврема посвједочава. Моралног су садржаја на првом мјесту морални прописи и упутства за аскетски живот са сталним опомињањем на пошљедни страшни суд; у његовим спиеима налазимо много црквених догмата, које је он подробно образложио; понајприје тројичност у опрјеци према Савелијанизму и Аријанизму; за тим науку о личности Христовој по Нзеговом божанству и човјечанству као и по личном сједињењу обију природа. Преблажену Дјеву називље Јеврем матером божијом, која је неповријеђено сачувала своје дјевичанство. Као што сматра за потребно крштење и исповиједање гријеха, тако исто гледа у светој тајни евхаристије фактичну присутност тијела Исуса Христа, које требамо примити с пуном вјером и у невиности, ]ер и ангели у присутности евхаристије стрепе. Наука о ангелима хранитељима тако га је испунила, да је с овим ријечима испустио дух свој: „здраво да си, анђеле, чувару мој, који душу од тијела растављаш, и уведи је у просторије, у којима ће она пребивати до дана свеопштег васкреења." Он доказује употребу светих моштију при богослужењу и вели нам, да се с њима чуда стварају. Исто тако доказује призивање светитеља, а нарочито преблажене дјеве. И говори нам о иконама мученика у црквама и у богомољама кућним. Обара заблуду о хиљадугодишњем царству и тумачи у апокалипсису хиљадугодишње царство у смислу од вјечности. Он врло опширно описује манастирски живот: примање у манастир годину за оглед, ношњу, правила и т. д. Као карактеристику зато, како је озбиљно и дубоко схваћао хришћански и свештенички живот, ево вам износим ова два мјеста из његова тестамента и његове расправе о свештенству: „Ја исповиједам, да нијесам ни једног тренутка носумњао у истину и правичност; да је Исус Христос био на крсном дрвету вазда једини предмет моје љубавн и мојих жеља; да сам га свог цијелог живота у том стању обожавао као виновника свога спаса и као извор свих милости, које Бог људима указује. Свој сам