Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 9

в.-х. источник

Стр. 339

наше, него и за то, што уништисмо изливену за гршехе крв Сина Божјега и занемарисио благодат Духа, која нас освети при. св. крштењу. Јер кад ми гријешимо навалице пошто смо ирпмили иознање истине, говори апостол, нема више жртве за гријехе (Јевр. 10, 26). Продужујући живјети у гријеху не ћемо ли но други пут распети већ Распетога за нас? Није ли најтежи преступ то ? Кад Господ, висећи на крсту, мољаше се за своје непрпјатеље, као оне, који не знају шта чине, то шта ли да одговоримо у своју одбрану, какву промену да ћемо за душу своју. преступајући закон, дати од Распетога на крсту. Не, браћо, нека не буде овога, бјежимо од гријеха тако страшнога по својим пошљедицама, свим силама чувајмо у себи добро, не будимо спори у његовом дјелу. Кога узнемирује слабост човјечја, наклоност човјечје природе ка злу, тај нека се приближи крсту, нека обрати свој поглед на Распетога и наћи ће у себи довољно моћи, да савлада искушења, колебања ; сумње и грјешне жеље. Погледавши на крст Господњи, он ће одмах разумјетн еву дубину пада човјекова, сву тежину људских сагрјешеља, и срце те се његово нехотице обратити Божанственом Страдалцу, јер нигдје се није љубав Богочовјека појавила са таковом за све нас, шта више за све окореле грјешнике, јасношћу, као на крсту! По овоме је и велико, неизмјерно велико значење кретнога заамења. Браћо! Ми једнако и од дјетињства имамо при себи и пред собом то знамење. Наша општа

мајка, св. црква, прикајући нас у крило и окриље своје, полаже на нас св. крст. Тек што се пробуђује наш дух, тек што почнемо мислити, кад се у храму и код куће учимо полагати на себе крсно знамење. ПГта високо над селом, градом сија, блиста на сунцу и мјесецу? Крст но торњевича цркве. Шта ми чинимо, кад се избавимо од грозне опаености? Крстимо се. Н1та у страху изненадном, пред невољом чинимо? Крстимо се. Тако, браћо, умирите се, слушајте глас матере своје — св. Цркве, и ви ћете видјети, да она без престанка обраћа наше погледе ка знамењу нашега спасења, — јер је то знамење за нас неоцјењено оруђе на уништење наших непријатеља, а понајвише унутарњих, духовних. Осим обичних, свакидањих, опомена на то знамење, православна црква одредила је нарочите празнике у част крста Господњега. И данас ми празнујемо воздвиженије чеснога и животворнога крста, дижући и појући: Кјшт 8 Тксн.иИ поКЛЛНА1.ИСА, Бллдмко, И [КАТ01 КОСКјККН!! ТкО( МДКИ.Ић опомињимо ее, браћо, неногрешно Онога, који нам дарова крст Свој часни на прогнање свакога непријатеља. На крсту који си благоволио приковати се, прикуј заповјестима својима светим срца наша и подигни мисли наше к небу и забрани ногама нашима сваки пут зли. Амин. По руском. Григорије А. Николић, свештеник.

Говор у билишанској цркви, Вогородичина рођеља. Говорио 8. септембра 1895. крупски архимандрит Исаије Олујић. (Свршетак.) Власти, које је Бог и наш премилостиви ћесар поставио, да се о нашем бићу, стању и бољку старају нагнуле су, да се и међу Вама пучка учионица отвори, и од Вас тражим градиво за њезину саграду, камење, клак и пржину. Узпркос многих наведених благодати и божијих благослова исте учионице, Ви не пристасте ни да се учионица отвори ни да градиво за саграду ње набавите, а то да не би труд и

какав трошак о сагради учионице и њезину уздржавању издржавали, дочим, кад би за љубав себе, своје дјеце и потомства скратили разкошне трошке о подушијама и крсним именама, с оним, што би тад претјецало, могли бисте издржати све трошке и на саграду и на уздржавање учионице. Оног дана, кога сте се учионице одрекли, жалибоже, нисте се као хришћани обазрјели на