Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 367

Невјерију, које проистиче из нрогреса иауке и ширења умиога обзорја, треба противстати са таким истим опширним образовињем, каквим је оно изазвано. Нарочита форма одрицања у наше вријеме које одбацује области надприроднога из предмета човјечије мисли, оснива се скоро искључиво иа изводима чистога мишљења и на позитивним фактима и закључцима природнога разума. Оваком одрицању треба насупрот поставити вјеру, која потпуно признаје могућност тешкоћЗ, за научне умове, којл више већ неоспорава са уске, практичке тачке гледишта успјехе знања, и сама вјера је философска, налазећи се у хармоиији са прогресом исгинитог знања. Религија и наука у многим тачкама додирују се међу собом, но не треба да улази у област једна другој: а у тачкама додиривања оне нигда не противрјече једна другој. По томе међу богослов.љем и науком не треба да буде зависљивога и неразумнога непријатељства, трагови којега често примјећују се на странама историје човјечије мисли; гдје оне дјелују у једном правцу, ондје оне треба неопходно да хармонирају међу собом; а гдје оне дјелују у разним правцима, ондје додиривање међу њима не изазива се никаквои неопходношћу, јер оне у сушности нијесу већма противно положене међу собом, ио небо и земља, као п она тајанствена небесна тијела, која се крећу у просгранству и освјетљују таму, и то не стоје противно положена кретању и благостању наше планете. Но пастир цркве, будући крив у важности попуштању, ако нема довољнога образовања и не занпма се изучавањем науке, ако се он не стара. у колико му допуштају средства, да се држи у извјесном

смислу на једном нивоу са научним прогресом свога времена, у то, што врпјеме треба да се држи свагда у религиозној области знања и да се не понижава са свијем до нивоа човјечијега знање, јер у пошљедном случају он се лишатза моћнога оружја, већма силнога, него знање. Држећи се на земљишту откривенога учења, он има огромна преимућства пред скептицизмом, који, ма да се држи овдаонда тепетичким и шта више хришћанским, по суштини својој је често са свијем материјалистичан, оснивајући се на признању једних само физичких сила и закона. На пракси може се пастир срести са читавом класом лица у својсј иарохији која је могуће назвати безбожницима, који се свагда старају наћи израза против истине, прије но што внде основе за њу којима не достаје живога чувсгва истипе, премда у то исто вријеме могу да овладају у вишем степену осјећајима добрим и сродним, једнако као н примјетним дјелом карактера. Они могу бити добрим очевима, браћом, синовима. Такови људи не побјеђују се свагда правим нападима против њих: то су хладни и мирни препирачи, који се не могу одбити првим дохваћеним аргументом. Они ништа не узимају на вјеру, не признају никаква авторптета, ако долазе до истине, до ли путем сопствених унутарњих изобличења. Такови тип ума веома се често срета ме^у нашим интелигентним друштвииа и захтијева мудре и концетрисане пажње при опћењу с њима. Просто умно расуђење, рачунање ума с умом, сусретање аргумента са аргументом, сила логике и учености; — често служи бољим средством за потчињавање истини такових