Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 368

в.-х. источник

Св. 1о

људи. Има много невјерних, који не могу стати и остати пред смјелим и јаким аргументом. Но у већини случајева пастир треба "да придобије расположење и лично увгжење такових људи, да ступи с њима у неусиљене друпттпене одношаје, да може открити истлнити извор њиховог невјерија: проистиче лн оно иа властитога склада њиховог ума, јавља ли се оно резултатом невјештине или незнања, или је пак просто плод свијеснога и слободнога упорства и разврата. А у опште у таковим случајевима открива се често потпуно незнање у религији, незнање садржаја саме ћиблије, шта више у људи образованих и развијених, који немају другога основа ради свога опозиционога одношаја према истини, осим просте навике сумњати се, која је дотлен удаљила њихов ум од видјела хришћанске религије. Ако се пастир налази у друштветтим одношајима са таковим људима, то он као пријатељ, може чр чпно захтијепати од њих пажљивога читања св. Писма књигу за књигом, иредстарљајуки нх самим себи и утјецају Духа Божја. Резултатом тога простога, но дубокога средства често се Јавља постепено покоравање сумњивога ума истини. Но узроци невјерија леже више у наравственој, но у умној области. Сваки човјек, ако хоће, може вјеровати; друкчије људи не би подложни били одговорности за овај или оиај одношај у вјерц друкчије вјера не би била општом обвезаношћу. На тај начин ономе који не вјерује, треба говорити и учити га, да се вјера не обухваћа са свијем облашћу разума, да је она више унутарњи осјећај и срдачно примање истине и да Вог и вјечност не могу бити са свнјем постиг-

нути расуђивањем или логичким мишљењем. Наравствени безосјећај тако је исто преступан, као што је и опасан. То је болест, за коју једнако душа подлежи одговорности. Она се открива у савршеној равнодушности према истини, која се равнодушност разумијева у св. Писму када се говори о срцу, да је оно „иотамнило ", огрубило, постало без осјећаја (Рим., 21 и даље). Та баш тврда кора наравствене равнодушности треба да буде са свијем скинута са срца. тако, да оно може непосредно осјећати главни нерв свога живота, реалност предмета вјере; дручкије духовни живот савршено умире. Свако разумно биће осјећа нужду у Богу ради достигнућа истинитога знања, истинитога живота и среће. Кад што у осталом, ма да и ријетко сретају се и такови људи, у којима, чнни се, нема саме способности ка вјери, у којима исчезоше сами основи вјере. Таковн крајњи вид невЈерија јавља се страшним и у то исто вријеме природном посљедицом усвојења од човјека неке материјалистичке теорије и њезинога развића до најкрајњијих логичких извора и закључака. Такови људи мало по мало долазе у стање, које се не може друкчије сматрати, но као стањем са свијем болесним, ма да и у том случаје човјек остаје одговорним за оно, што је довео себе до таковога жалоснога стања; таково душевно стање треба расматрати као болест с тога, што је вјера нормално, здраво стање ума. Најслабије зрно вјере у таковим људима било у ма шта: у добро, у пра ду љубав, у друштво, у натриотизам, у литературу, у вјеру, — треба да буде пажљива, одржавана и развијана: тим је могуће постепено водити и побуђивати