Бранич

■52

Б Р А Н И Ч.

бро.т 2.

зултати, који ће због тога што су највиђенији ауторитети међународнога права суделовали у решавању, бпти меродавни и за ноступак нојединнх влада и дрнхава, док се не дође у овоме погледу до нознтпвних интернационалних наређењаМил.ш Ст . Марковић.

КРИТИМКЕ НАПОНЕНЕ П ОПРЕДЕЈШЕ Н1ЕГА ГРАЂАНСКОГА ЗАКОНИКА „0 С1ВАРИНА." I. ЗЗИРНЕ СТ3.1РЛ 7 ТЕОРК1И 2 7 НЛШЕИ Г?ЛЂ. 31КОН2КГ. ПИП1Е Г. Г е р ш и -ћ. Н аста вак ) Разуме се да је такво схватање тих ппсаца морало напћи на отпон и осуду од стране другпх новијнх правннка, којн су га сасвнм основаплм разлозима нобили 1 ). Зар то нпје очевидпа бесмнслица и логичка немогућпост, да ја будем власннк неке целнне. у којој су већим делом плн моа:да све саме туђе ствари? Каква је то анстпактна свошна на „ цедннј! 1 " ко|а се разликује од својпне на иоједипим стварн ма. пз којнх је та целнна састављсна? Такве с вој ине нема 2 ). Таква би својиаа на целини очевидно морала обухватати све ноједине комаде, нз којих је она састављена, дакле и таквз којп су се само Фактичкп нашли у тој целшш и по томе онда, кад би се у моме сгаду нашла нека туђа овца, онда би и њу та својина на целини обухватила и тако би се онда могло догодити да неке стварн као „делови целпне" буду у мојој евојини, а као „ноједине ствари" буду својина иекога другога. На истој ствари да иостоје у исто време некакве две својнне —• зар то није бесмилица? Бећ та је једна консеквенција довољиа, да нокаже сву иогрешност тога схватања. Но свакојако нас мора нптересовати, да сазнамо како су н ксјнм г&утем поменутн уважени писцп дошли до таквога чудпога мишЈЕ .ења и схватањз. Откуда дођоше до тога 1) В. нарочито: XV К е 1) 4 е г, РапЛек(:еп I. § 59. — Е х п с г, ТгжШЈоп. стр. 216-243. —ДЈ п §• е г, Д. <>!ј1егг. ах1§. Рпта4г. I. §. 57. — г о (11 о \у 8 к ј, ]>аз гот. Рг1\'а1гесћ( II. § 45. -). Па ипак Бринц каже: „ппс! 1зЈ1<1еп ћг Јћг <1еп ве§еп«1ап<1 етс8 уоп <1ст ЕјјгепШит ап Лен ејпде!пеп ЗДискеп V е г 8 с 1п е <1 е п е п Е ј д с н 1 ћ и т 8 " Раи<1вк{еп, §. 108.