Бранич

БРОЈ 2.

Б Р А Н И Ч.

57

вљени појам није изв<о и развио у свима консеквенцијама, онда би се ја шњима потиуно сдожио, ади наметатп му намеру , коју је он по пначе основаном машљељу тих писаца требао да пма. ала је у самој ствари није вмао, то већ не значи више тумачење, него иоиравка закона, а на то ниједан тумач није озлашћен. Мимогред ћу овде напомееути, како мзслим, да се вшда нико неће зачудити, што се ја оводико задржавам око тумачења аустријскога законпка и што сам се упео да докажем, како га Екснер и Деренчин еису добро протумачили; ла<со је рззумети, да ј г то не" бих чпнио, кад дотичаи опредељај аустр. оаконикане бп био орпгинал и извор, из кога је поцрпен н опредељај нашега законика и по томе кад добро будемо разумели оригинал онда ћемо одмах разумети и копију. Сад дакле остаје још пнтање : да ли збиља етоји и оно тврђење каментатора Деренчина, да (осим §. 302.) нема „вп једнога јединога прописа" који би посведочио намеру законодавца да збирним стварима даде својство јуристичке целине ? Ту се ја опет по своме скромноме нахођењу прпдружујем оаоме, што је наш заједничкн учитељ Унгер о томе казао, а не слчжем се са мншљењем већ наведена два ппсца. Кад је већ аустријски (а по њему и наш) законодавац збнрнз ствари начинзо правном целивом, на којој као на таквој може боти својине, заложнога права ит.д,, озда је разуме се морало доћи на ред питање, како се може иредајом ирџбавити својина па таквој збирној ствари, кад она као ■идеални привни објекат не може битн предмет обичне телеоне предаје Ту се дакле номогоше оном т. н. символском иредајом (ћ - ас1Кто зутћоНса), а то је предаја знаком (символом). 0 њој говори аустријски грађ. законик у §-у 427. а наш грађ. законик у §-у 288. (СВРШИЂЕ СЕ )*

''') Радп нагоЈшланог матерпјала а у интересу његове разноврсности ми морадосмо свршетак овога чданка оставити ва идући број. Ур.