Бранич

БРОЈ 3.

Б Р А Н И Ч.

107

оио друго дело. Ту, као шхо видесмо, узима човек туђу ствар само на послугу, иа се тек после тога одлучује, те стзар задржава иа своју корист, а господару је не враћа. Ту су дакле савршено сви услови за појам утаје и за то се ово дело може само као утаја и окарактерпсатп. У енглеском казненом праву истина се спомиње, да то ннје крађа; ала се и не вели: каква би то била кривипа. С тогаје било нужно, да ми попуепмо ту празниеу на основу науке о казпеном ираву у опште. То смо урадили нарочнго с тога што смо се иначе бојали, да би ко могао ногрешнтп у оцени и карактерисању тог дела. А по што смо и то урадили, то нам сад ништа не смета да пређемо на други услов за појам крађе. (НАСТАВИЂЕ ОЕ.)

ПОЛИЦНЛ И АЈДУЦИ. У нашем кривичном заковнку има један врло важан и врло страшан параграФ. 11о њему се често суди и то на неки особит начин. Казна која се њиме паређује строга је и престрога: она се зове — смрт. и ништа мање но смрт! Али и ако је тај параграФ тако важан и тако страшан; и ако се њиме наређује најетрожа казна, казна смртна; опет њега нико не додирну до нас ни у штампи, пи на скупштинп, него је забачен н заборављен тако, као да га никако и нема у законику; или као да је много мањи п много незнатнпји од тачке 3. § 3(12. кривичнога законика, којом се казни до пет дана затвора онај, који ради у празник, и за којом, кад се оно пре три године учиниг нека измена у њој, онолико много кушаше и нарицаше неки код нас. Тај гако важан, тако страшан, а у јавности тако заборављен и невиђен параграФ у кривичноме законику нашем, јесте § 243. у коме пише само ово: „Аудук је онај, који се исиод власти земаљске истргне и од ове одметне тако, да у земљи сам за себе или у друштву с другима њему равнима самовласно живети иочне у намери да кажнмва дела чини. и Ето ко се, по закону, сматра за ајдука. А чкме се казне они, који се одметну у ајдуке и скриве у ајдуковању, прописаво је у §.§. 244. и 245. тога законика. По тим закон-