Бранич

БРОЈ 3.

Б Р А Н И Ч.

99

који би носио туђ есиап или ствари, енглеско казнено нраво оцењује разпо. Кад би такав кочијаш или кириџија у онште, ту])е ствари себп задржао и присвојио их, он би на сваки начин био кривац. Но пошто то може да буде на више начина, то енглеско казнено нраво према начину извршења и само дело разно карактерише. као крађу или не. Тако енглеско казнено право не сматра као кра!)у, ако кочијаш, који би носио туђ еснап, не би ни однео еспаи гди је требало, већ ако би еспан за се задржао. То би била утаја. А на протпв друго , кад би тај кочијаш само један, на прилику, сапдук отворио, па из љега узео нешто еспаиа ; гшт ако би нробно буре , па нз ње ;м узео нешто вина; а остали еспан или вино , ако би однео гди је требало, — онда би се то, по енглеском казненом празу, сматрало као краЗ)а. Најиосле треће, н у случају, кад би кочпјаш, истнна одпео и предао сав еспан, коме је и требало; али кад би после тога дошао, па однео сав еспап или неки његов део — п то Енглези сматрају за крафу. Упоредом ових случајева о носиоцу каквог туђег есиапа, нпје тешко спазити, колико је разнолико енглеско казнено право у оцени случајева један другом сличнпх. Иа да би се разумела та разноликост у оценн, нужно ће бити да цдтирамо разлоге, који енглеском казненом праву служе за основу тако разнолике оцене сличних појава. Онај првн случај Енглези не сматрају као крађу с тога, што би веле, кочнјаш могао да не донесе еспап из разних узрока, на прилику што би залутао и тако даље, а не увек с вамером да украде, ашшо ћи-апсП. Па кад може да буде и оно прво, Епглези држе, да бп било нечовечно , ако би се замшпљало сДмах да је то случај крађе, као дело за учи пиоца најтеже. Ваља, веле Енглези, бити блажи у оцепп, па не нретпостављати одмах оно, што би за кривца било најтеже. На против онај други случај, епглеско казнсн -Ј нраво сматра као кра^у због тога, што би опај кочијаш. отвараљем сандука или обпјаљем бурета, већ показао јасну намс