Бранич

БРОЈ 4.

Б Р А Н И Ч.

149

ираву држало, да не може бити крађе, ако лоиов љоме није хтео да користи самом себи. Али доцније се увидило, да неко може бити лопов, и ако крађом себи не само нпје ништа користио, већ то није пи >;тео Тако може неко од другога красти, иа украдену ст :ар лооклањати другпма да се показује дарежљав и милосрдан; али за то би п тај човек, који крађом себн ве бн ништа користио. оиет био л пов пред законом и судом. С тога је најоовија наука о казпеном нраву избацнла тај услов, као да бш се за нојам крађе тражило и то, да је лопов крађу учинио „1исп саиза," да себе корпсти. То истина обично јесте смер крађе, само то баш није нужпо за сам нојам крађе. Ње може да буде исто тако онда, кад лопов себи ништа ие користи; као гато је може да буде, и ако лосов дојиста себи шта користи, сзмо ако у оба случаја има осталих услова за појам к>ађе. Да тај услов „1исп саиеа" није нуждан за појам крађе, то је у данагањем казненом нраву у ошпте нризнато. 1 ) 4., Као иоследњи услов за нојам крађе сиомиње се у сиглеском казненом праву то: да ствар, коју би лопов узео п однео, мора бити кретна^. Овај услов нотиче из саме природе ствари; јер кад је крађа само оно, гди човек туђу ствар узме и однесе , онда је савргаено нрпродно, да је из појма крађе већ искључена сиака ствар, која се не може узети и однети, а то су све некретне ствари. Али опет за то овде се израз „кретна" ! е разуме као у грађанском праву, већ опширпије. Све што се може крепути с места на место, то долази у ред „кретних'' 1 ствари и по томе у чињенице, које могу послужити за појам крађе. А то, што би та ствар била саставии део какве пскретне ствари; и шго би се, нрема аоме, у грађанском праву и она сматрала као некретна, овде ништа пе утиче па карактеристику дела. Казнено право и такву ствар сматра за кретну, чим се она може узети и однети. Ми ћемо доцппје, кад будемо говорпли о стварн-а, којс могу, а које

1 Всгпег, Кећгђисћ, етр 311 ОррепћоГС, реч кн.игстр 32