Бранич

162

К Р А Н И Ч.

БРОЈ 4.

овог трошка, и свако је свој део платило, осим села Д. и Г. чији део износи управо онолико, колико тужилац тражи, за то су тражили, да се тужилац ирема општи и одбије од тражеља. Иастунници села Д. и Г. нису иризнали наводе тунсеног и њего* вог заштитника (општине С.), наводећи, да је у време рата, (кад је ово вино узето, реквирирано,) свако село дало само оно што је имало. Села Г. и Д. нису имали ни вина ни ракије, иа с тога то од њих није ни тражено, него само месо и стока, чега су они имали , а вино и ракија узета је од сељана С. за то су тражили, да се тужилац ирема њима одбнје од тражења. Суд је узео, да је тужилац признањем тужених (М. и ошптине С.) доказао по §. 180. гр. пост. истинитост својих навода , дакле и своју тражбу према туженима, но да ови нису доказали обвезу села Д. и Г. јер уверење општинско, које је тужени М. поднео, нема важности као доказ, пошто га је издала инторесована страна (тужена онштипа С.). За то је на основу §§. 21. 517. 553. и 641. грађ. зак. пресудио, да онштина С. и М. плате тужлоцу тражбину са ннтер. и трошковима. По жалби туженог М. Касациони Суд ноништио је горњу пре суду са разлога : што је ирви суд погрешно осудио жалиоца М. на плаћање, кад је тужена општина признала , да је он уговор закључио у име општине, а не у своје име , те према томе у емислу §. 020 гр. зак тај уговор не веже њега, жалиоца, већ тужену оиштину 1 ). Г1рви суд није усвојио ове примедбе, већ је дао ове против разлоге. Из тужбе се види, да тужзлачка страна тужи М., са киме је, вели, лично уговарала и за њега зна, а неће да чује за изговор његов, да спорну суму није покунио од народа , зашто је вино купио за војску као председник општине С. М. се у зашгиту позвао на општину С. и ова се заштите примила, али тужилац не примио за дужника саму општину, него тужи и онога, са ким је уговарао. Према тач. 3 §. 304 гр. пост. суд треба да донесе одлуку о ономе, што се тражи. Овде се тужи М. и опшгина С; осудити само општину противу тужиочеве воље, штетно би било за право тужиоца, јер би у таквом случају могао сваки тужени да каже : ја сам уго варао за тога и тога, и ено ти њега, док овај нема нигде ништа. Да овога неби било, да се неби оштетили они, који су у своме праву, постоји у науци правило, под именом „с1е1а^а11о" које је усвојио и наш законодавац у §. 872 грађ. зак. па се тражи поред договора оне двојице, још и пристанак потражиоца — заменопримца — овде тужиоца. Имајући на уму ово правило, суд је обзиром и на то , што је ') Иримедбе касац. судв од 5. Маја 1880. г. Лљ 13"9.