Бранич

164

Б Р Л Н К Ч.

БРОЈ 4.

вао, иа чак и оаако механичкн. Њен глас и израз ллца остују непромењенн, баш и онда кад је судија зб >г важности питања прину ђен, да на ово илИ оно удари нарочитам нагласком. Њени тказл ост^вљају утисак потнуне истинигостп и слажу се сасвим с бит ности ствари. Нека нам се дозволи да овде њене исказе саонштимо онако, како их је чувени данашњи публициста Павле Линдпу , који је за време целог процеса присуган био, прибележио . .. „Пме миЈе Марија Шнајдерова. Рођена сам 1. Маја 1874. у Берлину. Отац ми је, ни сама не знам кад, тек ноодавна умрво, ја га не памтим. Мати ми је још жива, она се хранл од опога што св јоц шиваћом машипом за ради. Имам једног млађег брата. Пре годину дана умрла мн јеједиа с^стра. Ја је нисам особито волела, јер је од мене боља била иа ју је мати више волела. Због мог несташлука и угурсузлука мати ме је већ чешће тукла, а истина је и то, да сам јој шгаи, којим ме је ударала, узела и једном њу ударила „Нећ од шесте своје године идем у о.ингинску школу. Сад сам у четвртом разреду и то 1-ећ од две године. Због лењости морам понављати разред. Учила сам читати писати и рачунати, затим -емљоиис и повесницу а тако исто и веру. Полнајем и десет зановести, У шестој стоји: „не уби." Познато ми је и место из старог завета, које гласи: „ко човечанску крв пролије, тога крв треба човековом руком да буде проливена." „У школи и суседетву имала сам некол.ко другарица, с којпм сам се играла, а често са\1 долазила у додир и с једном двадесетнгодишњом госнођицом, која у истој кућн где и ми станује. Она ми је лричала о сво.ме дегиЕвству и говорила, да јс и она тада тако исто неучтива и јогунаста била као и ја, па да је п учитеље, који су хтели да је казне, ударала. ,,Пре неког времена играјући се приближила сам се на дворншту с леђа једном детету, затворила му рукама очи и тражила да иогоди, ко сам ја. Том приликом сам му налцима тако јако ирити сла очи да је надало страшну вриеку, а по том неколико дана иатило од запаљења очију. Ја сам знала да то њега боли, па ипак га све дотле пустила нисам, док ми га силом не отргоше. Детињи бо лови нису ми никакве радости причињавала, али се ја за то ни кајала нисам. ,,Као мало дете избадала сам очи виљушкама питомим зечићима па их затим нарала. Да сам ово носледње чинила причалами је мати, ја се тога више не сећам. Чула сам и за велике и страшне злочине, који су се у Верлину дешавали. Знам, да те Конрад своју жену и децу поубијао и да му је с тога глава одрубљена. 0 другим опет убиствима читала сам ја мојој тстци из новина. ,,Јако волим колаче, и често сам се мучила како до новца да дођем те да себи колача купим. Три-четир пута сам већ измољакала од мимоиролазећих по педесет ПФенига, под изговором да ми новац треба за друге, који хлеба немају. Ја знам да је то била превана, знам шта је и крађа. Има разних крађа. Неко може одлста нешто, што јавно ту лежи, или неком што из шпага узети или опет штогод што је нод кључем, а до овога се долази кад се брава или лажним