Бранич
БРОЈ 6
Б Р А Н И Ч.
истини. Ариан Пелцер био би у роману немогућа појава: „такав човек не убија", било би опште мишлење. Вилхелм Бернеј рођен је Фебруара 1848. у Кобленцу. Његови родитељи преселише се још 18о0. у Брисел. Биз је добар и даровит ђак, вредан ученик, који је здлично положко исните и у двадесетој години својој већ постао доктором ирава. Сви, који су га познавали, признају му радо његове ванредне способаости, живахност његова ума, оштрину његовог ехваташа. Напротлв вр.;о је мало њих, који би рекли, да је био љубазан у друштву и пријатног карактера.Бернеј је имао мало нријатеља, а за многе је био сасвпм одвратан. Његова природа била је немирна, нестална, а уједно и гордељива, те то је проузроковало, да је саобраћај са њиме био непријатан. Али највшпе отуђивао је многе ванредно развијеном грамзљивошћу својом с једне, а тврдоћом с друге стране, која се у свакој прилици појављиваше. Грозничава тежња његова, да брзо новаца заслужи, била је меродавна и при избору његовог занимања и при избору места, у коме је радњу отворио. У години 1870. настани се у Анверу. Нарочито се одао и проучавао је трговачко и поморско прав^ и био је ванредно вешт у трговачко-нравним споровима. Ма да је био још млад — једва 22 године — постао је брзо чувен адвокати велики трговци анверски радо су тражили његовог савета. Пошто је ирактиковао код једног ваљаног адвоката у Анверу, ноче већ 1872. као његов друг управљати му писарном. 26. Новембра 1872. ожени се овај млади нрегаоц са Јулијом Пешеровом, ћерком из отмене анверске породице. Као зет господина Пешера, човека од великог утицаја, могао је Бернеј рачунати на ванредне користи. И заиста његовим посредовањем постаде Бернеј владиним адвокатом у Анверу, које је звање скопчано са велаким приходима. У год. 1872 —1876. заслужио је он, као што се из акта доказало, суму од 289.000 фран. 78 сант., за младога правника у двадесетим годинама заиета леиа добит. Није лако да човек, по извештајима новинским, добије јаслу слику о Јулија Пешеровој. Белгијске новине тако су огорчене против Армана Пелцера и свију, који са њиме у свези стоје, да очевидно непријатељски и неправично оцењују пријатељицу Арманову. Понашање несретне ове жене у парници овој веома је пуно такта и достојанства, и најугледнији сведок, први нредседник Касационога Суда у Анверу, господин де Лонже, који Јулију Пешерову од детињства познаје, претставља њу као талентовану, племениту и отмену жену. Гадни гласови, које су проносили о њеном саобраћају са Арманом Пелцером, проистичу из врло мутних извора, из оговарања млађих, које је једна служавка, што излази, тако рећи као породачно наслеђе предавала другој, која у службу ступа. Испит млађих