Бранич

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ I.

0 олакшавајућим околностима (т. 7 §. 59. казн. зак.) У § у 59. казн. зак. наш је законодавац побројао узроке, који рривцу служе при изрицању казне као олакшавне околности, ако се нађе да иостоје код њега. А који су ти узроци, или управо елементи, ксји при одмеравању казне кривцу служе за олакшавну околност, законодавац је нобројао у седам тачака поменутог §-<Ј>а. Тако је, између осталих узрока, нага кривични закон у т. 7. §. 59. у ред олакшавних околности уврстио и признање оптужениково, које се односи на кривицу за коју се оитужује, а које је ис<азано по основима обележеним у тој т. 7. пом, зак. Нрема паведеноие, дакле, види се, да је наш законодавац одређујући олакшавне околности кривцу, за олакшавну околност при зна■> кривцу и признање дела. Пошто је у нашем кривичном закону у основу исказан овакав принцип о олакшавним околносгима, питање је : да ли се увек цри одређивању сваке казне. па ма то било и смртне, признање дела кривцу мора по закону да уврсти у олакшавну околност? На први поглед изгледа да се при изрицању сваке казне, иа ма то било и смртне, признање дела кривцу рачуна у олакшавну околност. А на оваком гледишту стоје и нашл судови. извесно држећи се строго законских прониса, обележених у §. 213. кр. суд. пост. кад је у решавању какве кривице реч о томе : да ли извесна околност нађена код кривца, важи овоме као олакшавајућа или отежавајућа или извињавајућа. Овакво схватање судова о олакшавној околности признања и у том случају, кад се оптуженику за учињени злочин одређује смртна казна, држим да је по све погрешно; па према томе да не одговара ни самом појму, који је изражен са том речју: олакшавна околност. По мом мдшлењу. нризнање дела кривпу се рачуна као олакшавна околност при свима осудама; али само не и у оним осудама, које шзивцу доноее казну смпти. Од овог општег правила о признању као олакшавној околности, о ксјој је реч у т. 7. §. 59. казн. зак. држим, да је наш кривични закон одступио у оним осудама, којима се кривцу дајс смртна казна за злочвн по основу његова признања дела, као доказу противу кривца који за тај злочин пред судом одговара, и с тога да ово признање дела кривцу не треба ни урачуњавати у олакшавну околност. А пе треба по томе, што је наш закон у оваквим случајевима признању оагуженикову, које има сва својства обележена у §. 225. кр. суд. пост., дао карактер доказа, на основу кога се цигло смртна казна кривцу за учвњени злочин и даје. Јер, наш законодавац налазе-