Бранич

512

В 1' А Н !1 Ч.

БРО.Г 15.

тешку крађу они су сматрали сваку крађу с оружаномруЉ.м, а нартито паћу • даље крађу коња, волова и у оигите стоке. А као неку средину између оних простнх, и ових тешких крастварале су крађе: земљеделских алата; изцркава ; гробља п воденица. Ове крађе старо германско ираво казнпло је такође строго, само не смрћу, већ лшнењем слободе на дуже време н са осуђеничкнм радом. 1 ) Међу тим старо француско казнено право није имало нарочитнх одредаба о самим облицкма казне за крађе. На иротив оно је остављало судпјп врло много одрешене руке у томе тако, да је судија властан бно ирема самим приликама и околностима да изрече врло иеједнаку казну. Но при свем том било је нешто, што је код Фраицуза увек важило као правило, а то .је: де се за крађу нпје могла досудити смртна казна. већ само лшиење слободе. Ово начело о казњењу крађе одржало се код Француза п до данас, само што је сос1е рена1 (казнени закон) у тежим случајима додао и неке узгредне казне као: лишење грађанске части и стављање под иолициски надзор. 2 ) Налнк на Француско казнено нраво, и наше старо казнено право за крађу ннје одређивало смртну казну. То се види из Душанова закона, којн је иоред осталог, прописао и казну за лопове. У њему истина нема података о томе: да ли је и наше старо казнено право делило крађе иа: иросту п тешку : и ио којим би знацпма требало разликовати та два облика крађе један од другог. Али у сваком случају, бар толико је спгурно, да Душанов закон ни какву крађу није сматрао као тако велики злочин, да бп због тога човека ваљало лишити живота. Најтежа казна за крађе била је у нашем старом казненом праву то, да се лопов ослепи. 3 ) А тим неодређивањем смртие казне за крађе, наше старо казнено право впше је одговарало појмовима правде иего, на нрилику, германско и енглеско казнено право оног доба. Но на

') В е г п е г, Г,ећг1шсћ, стр. 30 (5—308.

2 ) Н еПе, реч. књ. стр. 83. АгИс1е 401. с!и БоЛе р6па1.

3 ) Душанов заков, стр. 49, чл. 153.