Бранич

724

Б Р А Н Н Ч.

осуда; ова је равнодушност код најокорелијих зликоваца знак не само вравог уиропашћења моралног осећагћа, но још и оног себпчног осећања, које се састоји у размишљању о последицама кривичиих дела. Неки од осуђенпка које сам проматрао, показали су да, поред ове равнодушностп, још и презпру све што се догодпло. Тако Н. на питање да ли је првп пут оеуђен, одговорн ми: „Још впше пута — не сећам се баш колико пута." Он се гласно смеје набрајајући ми впше својпх поврата. Н. ми т>ече смејућн се: „Не опомињем се впше добро, но морао сам бнти осуђен десет или дванаест пута." Н: „Апсплп су ме петнаест или шеснаест иута, не сећам се баш упрано." Многи другп исто тако одговарају. Најзад посредни доказ отсуства еваке гриже савести, зн ак којп врло лако у очи нада. састојп се п у следећем Факту : Еривст кот не осеЗсс никакву гуижу савести. не сажаљгре никала иоложај своје жртве: он >ој се шта више смеје. плу је беди . Један судски кроничар прнмећује, да на десет лопова, девет најмање, називају разбојницнма или варалицама оне. које су нокрали, опљачкали. Међ онима које сам ја проматрао Н. на моје иитање: зар иокрадена лица немадоше нпшта више у џеповима? одговори ми: „Тада ја рекох да су то лоповн." Н. у сваку одбрану рече, да тринаестогодишња девојчпца, коју је он обешчастпо, „већ је служила другнм лицима." Н. узвикиу на моје питање : „Не знам ншпта, али онај ко а сам убио, био је већ велнкп лопов." Н: „Испразнпо сам ништољ на онога кога сам презирао, његова Л1е смрт није м"ого узнемирила, што ми се није допало то .је, што му је и коњ угииуо." Исто је тако било са тровачем Дерн, којп клеветаше своје жртве, иаводећи, да је младић кога је отровао, умр'о услед болести проузрокованих ирекомерним алкохоличннм ппћем, и да је мати отрованога напустила била кућу еа својим љубазнпком. Капделе причагае ладно разна разбојништва, која је починио; он рече свештеннку, којн га поучаваше да се с Богом измири: „да он никад није видео код евојих жртава кад пм душа Богу иде." Трило, пред девојком коју је отровао рече: „Ево те несрећне п зле девојке, која се сама отровала, да бп мене оставила у непрнлицп." Шомбер је дошао влаетима и овако говорио: .,Тамо, у оном амбару ја сам угушпо моју жеиу; она ми беше досадна п ја се хтедох курталпсати те бабуекере."