Бранич

ЗјРој 21.

Б Р А Н И Ч.

727

Тужени одговарајућн на тужбу не признаје држави нраво на •оштету. Јер, велп, нри нодизању јавних граћевниа нонуде не вреде ако ионуђа.ч не ноложи ппописну кауцију, нрема закон у о иодизању јавннх грађевина, нтто он — тужени — није учинио, већје иростодошао и понудио дивизији набавку цнгаља, коју је нонуду дивизијар одмах и нримио, а он је трећег дана ио прнмљеној нонуди отишао дивизијару и нонуду одрекао, што је било на 22 дана нре, но што је г. мини■стар војнн донео решенге но овој ствари; према томе, дакле, он се није обвезао да ову набавку цигаља изврши, као што нема ни уговора никаквог између њега и државе, на с тога ако и има у томе какве штете, он није за њу одговоран. У нотврду својих навода ноднео је судуи сној акт од 19. Јуна, дати дивизији, којим је одмах одрекао ионуду пре одобрења г. министра војног и да се но чл. 13 лицитац. уедог.а има начинитии нисмени уговор за ову лиФерацију одмах носле лицитације, што овде није учињено. Према овоме нрвп суд узме: ,.да је тужени Сима поднетим нисменом од 19. Јуна, што и тужилачка страна не одриче, доказао, да је он ионуђену набавку одрекао 19. Јуна 1886 г. дакле после три дана од дана држате нрве лицитације, а одобрење г. министра војвог следовало је 25. Јула исте године, дакле, носле месец и више дана од одказа, а чл. 31 закона •о подизању јавних грађевина, као и тач. 2 услова за набавку цигал.а. прописано је да ова набавка впеди тек онда. ношто је г. министар војнп Јздобрп . који нронис у колико нуноправно вредч за тужилачку толико и за тужену страну, чега овде нема, јер није ни постојала нонуда туженога кад је одобрење г. министра следовало; даље, нрема ч л. 27 зак . о подизању јавних грађевина тражи се, да 1е ли ЏЈцата прпмајући се набавке цнгал>а_ иоложио пцописну каун.ију што <ЈВде ннје учињено, а кад тај услов није иснуњен, онда се не може узетн ни да је била озбнљна понуда туженога као уговорача илили■Феранта; н даље, кад је нредвиђено, да с.е има начннити писмени уговор. па та тек он да ,о ва лгшнтанпја вреди , чега такође није било, онда на основу §. 541 грађ. зак. мора се узети, да овде није никакав уговор нн иостојао, нити је тужени Сима одговоран за какву штету, кад је својнм уговором није учинио, већ да се држава има од овога тражења као од недоказаног одбити, па зато и пресуди: да се држава српска од тражења одбије и да накнади туженоме Сими плаћене такее н трошкове." Но но незадовољству државног правобраниоца апелациони суд нађе :