Бранич

БРОЈ 1 11 2

Б Р А Н И Ч

59 1

Р. Б. ту аренду неплаћа. Поднео је о закупу утврђени уговор, а да му Р. Б. није алатио аренду иризнаће и он сам. Заступник општине ћупријске иризнао је уговор, наводећи, да оиштина тужиоцу није ни дала нраво аренде касапске и ирема војеном лиФеранту пошто је овај и до сада од исте био ослобођен, зато је тражио, да се тужилац одбије од тражења. То исто тражпо је и сатужени Р. Б. по што је, вели, ослобођен од нлаћања аренде општини уговором закљученим са државом о лиФерацији меса. Према овоме суд нађе, да је тужнлац ноднетнм уговором, влашћу утврђеним, као јавном исправом по § 188 гр. иост. потпуно доказао, да му је тужена општина дала под закуп сву касапску аренду за варош Ћуприју, н иризнањем њеног иуномоћника по §§ >80 и 183 тач. 1. грађ. суд. ност. доказано је, да није уговором овнм од закупа изузета нарочито и аренда нрема војеном арендатору п да је овај од иете ослобођен, као што је и признањем сатуженог Р. Б. доказано, да он тужиоцу није платио аренду на ноказану количину. Да је ирема овоме и на основу § 681 грађ. зак. сама тужена општина одговорна тужиоцу за накнаду тражене неплаћене аренде, кад је закупац не може употребити онако без ограничења како му се општнна обвезала, а сатужени Р. Б. по њену признању од исте је ослобођен, те се с тога и тужена општина има осудити да плати тужиоцу тражену накнаду према § 31 и 800 грађ. законика, па тако дакле и пресуди: да тужена оиштина сама накнади тужиоцу тражену аренду." И ову пресуду првога суда одобри и апелациони суд у своме I оделењу 18. Августа 1887 г. Бр. 710. Но Касациони суд, по жалби тужене стране, у своме II оделењу 23 Септембра 1887 г. Бр. 3217 нађе, да ова нресуда не одговара закону са ових разлога: „Суд апелациони погрешно схваћа, као да и поједини делови војске припадају појединим општинама онако ието као и остали становници појединих општина; јер војска, као државна Јстанова, не може се сматрати као саставни део оних општина, где би она размештена била. Према изложеном сасвим је јасно, да се право, које ј.е дато оиштинама уредбом о касапницама, не простнре и на делове војске, која се у атару које оиштине затече. Из овога излази сасвим логичан закључак, да ни уговором, на основу кога се накнада тражи, није замишљено уступање права, које ни тужена општина нема, нарочито,, кад се узме у вид још и то, да у томе уговору тога уетуилења према војсцн и нема, с тога је неумесно позивање тога суда на § 188 грађ. суд. пост. кад баш на томе §-Фу тај уговор и не може бити доказ о чему другом сем онога што је у истом изложено, те