Бранич

116

Б Р А Н II Ч

врол 3 и 4

како је и по коме оенову дошао до државине снорне земље, за коју признаје, да је била евојина тужиочева кад не подноеи тапи.ју судом утврђену; па зато нареди ово извиђење, које је суд првостеиени и учинио, а из кога се види, да је за доказ спорне земље тужени поднео таиију утврђеиу судом општинским од 13 Децембра 1879 год. М 378 давши одбрану, да је спорну земљу купио за 120 д. д. да је у три пута исилатио тужиоцу као пр >давцу и своме зету, а последн.и пут дао му је онда кад је тапију примио, на шта ће се поред таније и заклети. За овим је и Апелац. еуд понова расмотрио акта сиора и иашао: да овим дослеђењем иије ни у колико измењеио стање снора, на зато горњу пресуду ирвостепенога суда и одобри. А Касациони суд ио жалби тужиоца у своме П оделењу 21 Анрила Лб 1522 нађе, да ова нресуда Апелац. суда не одговара закону са ових разлога: „Кад туженп од своје етране не подноси таинју судом окружки.г, иотврђену, којом се једино у случају сумње доказује свршен уговор куповине и продаје каквог непокретног добра, а према томе је и доказ о иоложеној цени, — § 292 и 294 грађ. законика, — и кад тужени иначе ничим не доказује да је остатак куповне цене тужиоцу за купљено добро положио, онда је суд погрешио што жалиоца од тражбе одбија, ово тим пре, што се у смиелу § 194 грађ. ност. иснлата и отплата докаује признаницом." Аиелациони суд, усвојив ове примедбе, нашао је : „да је тужени поднео тапију за доказ да је исплатио куповну цену тужиоцу, када је овај на њега таиију пренео II земљу — ливаду -- купљену предао му. Но како је та тапија потврђена само онштинеким судом, као што је прописано § 292 и 294 грађ. зак. то исто не може послужити туа:еиоме као иотпун доказ, да је ову куповну цену исплатио и ако се у његовој државини земља налази, но само му но § 245 грађ. ност. таква тапија, која не одговара свима прописима законским, представља ночстак доказа и тражбииу његову доводи до вероватности, те зато му се сходно § 261 и 291 грађ. ност. има до?удити да се допуно закуне, па ако се закуие, онда се тужилац има одбити од. тражења као недоказаног. У противном случају ако тужени не ноложи допуњујућу заклетву, онда се нма осудитн, да нлатп тужиоцу тражзну суму новаца, на са овпх разлога Анелациони суд пресуди 8 Јуна 1887 год. М 866: да сс тужени Вукосав закуне допуно: да је тужиоцу Сими лпваду потиуно псплгчш, на да се тужилац одбије од тражеља. А ако се не закуне тужешг. опда да платп тужноцу 720 дин. као остатак пого1;ене цене са 6°/ 0 интересом од тамо означеног времена.