Бранич

300

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 9

текда. између трговаца а поводом трговачких послова и одиоса. Треба увек пазити иа то, да ли је извесним делом учињена штета трговини оштећенога, и да ли је та штета носледица трговачке радње учиниоца. Услед преноса, једна обвеза, првобитно грађанска, може постатп трговачка, а тако исто и трговачка обвеза може постати грађанска. По трговачком праву, текући рачун (контокурент) између трговаца производи ово дејство, да сви дугови који уђу у рачун, без обзира на њихов постанак, постају трговачки дугови. Узима се, да један трговац другом трговцу узајамно позајмљује новац за рачун трговине. У науци покретано је питање, да ли се јемствовање за трговачку обвезу има сматрати за трговачки иоса9, за трговачко јемство? Што је једна обвеза споредна другој обвези, још не следује, у начелу, да мора примити карактер главне обвезе, јер, јемство, обично предузима се из услужности а не из интереса и спекулације, а сем тога по грађанском праву постојп опште правило, да јемац не мора оцговарати као главни дужник. Отуда правило да јемствовање за трговачки дуг образује чпсто грађанску обвезу. Овде није главно што је један трговац носредовао у корист другог трговца, већ је главно:-што је овде у питању радња која је страна трговини јемчевој, и што та радња нема трговачки карактер. Само има два изузећа од овог начела: 1 за нарочпто менично јемство, којим се гарантује исплата менице (в. §§. 117. и 118. тргов. зак.). Овде има да се постави питање п одговори на исто: да ли је трговачки иосао куиовина и ирода^а трговачке радње у цељи сиекулирања? Под тим разуме се ово троје: муштернје, роба у дућану и закуп добра, укомје била трговачка радња. Но продаја и куповина муштерија главни је и битни услов овакових ногодаба, а остало двоје не мора Фигурисатп у погодби. Даље, може се утврдитп једна цена за све, што је чешће случај. а може се утврдити цена за муштерије и закуп ауговорити да се роба плати по процени.