Бранич

врој 10

б р л н и ч

329

словни нријем: реч „примљена". Па ето ти су разлози руководилн и нашег законодавца да унесе у § 92 ту историјску реч : али признавајући да потпис пријемника сачињава суштину дотичног акта, он је и напоменуо да се пријем менице само означава речју „примљена". И заиста. зар се може п помислити да оно су чим се нешто само означава сачињава језгро његове егзистенце, садржину и суштину његову ? II менично иисмено има своју Форму. II оно се означава као тако речју „меница", 1 ) исто онако као што се облигација означава речју „облигација", али ако нема потписа самог издаваоца дотичног писмена. оно иеће вредети. Даље. уговори о конституисању друштава и други имају своју Форму. али потпис им је суштаствени захтев, исто онако као игго је он критеријум свију исправа. Иа тако је н са уговором о акцептацији. Иотпис пријемииков јесте тек потпуна гарантија да је уговор закључен. Иначе, ако би се тај карактер признао речи „нримљена", онда би се морало признати и то. да она и сама за себе има неку обвезну снагу, алп то би значило вратитн ее за двеста годииа назад, вратитн се у доба ордонансе од 1673 г. Све. дакле, па и сам § 11() трг. зак. који вели: сви они који су меницу иоттшсалн обвезани су нрема њеиом притежатељу. тврди да се обвезна снага уговора о акцентацији огледа у самом потпису пријемниковом и да та обвезна снага постојп и без речи „иримљена". Суштина. дакле. помеиутог уговора ис ле-лм у тој речи, него у потиису акцеитантовом . 2 ) Па онда. мора ли реч „примљена" бити написана баш руком тога потнисника : како вели наш Касациони суд'?... И сама редакција чл. 122, тога извора нашег § 92. даје нам јаена доказа да је горње твр1)ење потпуно основано. Да

1 ) § 80 т. 1. Означење да )е „менида*.

-) У овом емие.ту: Решеље Фр. каеац. суда од 28 дедеибра 1824 (8—V. 25. !• 1Ј86, I). Р. 25. 1. 118). — ВеЛагпДе. ор. еЦ;. п-о 209—213. — А. В0181е1, ор. сН. п-о 781. — Еиђеп <1е СопДег ор. сН. 4. V. р. 162, п-о 360. ЈЧоидтаег, 4.1. ор. сН. п-о 321. Даље: А!ап2е1, Рега11, УЈпсепа, Раг(1е88и8.