Бранич

број 11 и 12

367

чајеном месту а по прочитању поднесене менице, тако рећи, прећутно примио на се обвезу за целокунну суму, исто онако као улто та иретиоставка иотиуно важи код бланко индосирапа. Међу тим признавајући потпуну вредност акцептацији, ма реч тјоримљена и не била написана руком пријемниковом и сматрајућп да меница не губи вредност (за њеног пмаоца) услед тога што акцент није по закону дат: ваља нам се мало дуже задржати код разлога г.) и д.) да би оборили максиме под 4-о и 5-о. Првостепени суд вели: „Пошго се по § 92 трг. зак. за битиост акцепта захтева да акцептант уз иотиис свој руком €војол1 стави и реч „примљена", —• то онда и меница на којој овог битног захтева нема, према проппсу § 81 трг. зак. не вреди, т. ј. нема никаквв меничне важности." Апелацнони «уд ово прихваћа напомињући. да он ово мишљење делп с тога „што се таком разумевању § 92 не нротиви ни стилизација ни смисао истог зак. наређења." Најзад, оншта седница Касац. суда, на супрот своме одељењу, налазп. да су ови разлозп закону саобразни и пресуду Аиелациоиог суда оглашава за снажну. Пре него би донели суд о наведеним закључцнма и нресудама, да прочитамо текст § 92 трг. законика. Ево како он згласи: „Пријем менице треба да се означи са овом речи „примљена 1 ', под то треба сгавити име и презиме пријемннка; ако овај не зна писати онда треба да има осим оног. којп га је иотписао (дакле само потписао) још два сведока. Ту се нма записати датум, ако меница гласи на један или вигае дана нли месеци по виђењу" и т. д. Прочитавши наведене речи да се запитамо: из чега се то може извести да закон баш захтева да реч иримљена буде написана руком трасатовом? Покрај евеколиког довијања нзречан захтев ту се не може наћи, а ако би се хтели ослонити на извођење, онда би но речи „потписао" могли извесги нешто са свим противно тврђењу горњем, могли бп нзвести да је законодавцу стало једино до тога, ко ће акцеит нотписати, па за то и вели: „осим онога који га је иотиисао