Бранич

Б Р А II И Ч

369

оехалих захтева еадржавати п ово двоје: а.) „ Означење даје меннца" (т. 1.) п <м ,.иоттис издатеља е његовим именом илн ■Фирмом: ако он не може нотпиеати, то ће норед свога имена крет ставитн.. које ће оснм онога. који га је иотписао, још два еведока евојтш нотииеом на менини оеведочити." (т. 5.) На првн ноглед нада у очи како ее ова два захтева за ■важноет меничног ннсмена потпуно слажу са оним захтевима ла важност акцепта. Законодавац не ахмо да је дао исте одредое него је уаотребпо и исту реч: означити. Па да се запитамо нгга је хтео он том нетоветношћу? Нпшта друго него да иокаже, како еве оно што вредп за нете одредбе које се 'дноее на уговор о издању менице, вреди потпуно и за уговор о нрнјему. Па кад је то тако, онда зашто донустити да •е прп издавању менице другаче ценн вредноет н значај речп игЈначитн пего код давања акцепта? Зашто дозволити да на меннпн може написатн неко трећн н еуму, ту одиста нраву •адржпну менмчне обвезе: зашто да „означење" меннца. тај бптнн еастојак менпчне Форме, може бити н одштампан а реч „примљена ■ не може битн нн наппеана руком трећега? Зашто тражитп од акцепта оно што се ни од саме менице ие тражи? -Зар је акцентација ва-.книја него ни меница сама: зар је акцесија значајнија од главне стварп? А § 81?.... Не. томе разлнковању нема места, јер ее ни граматиком. нп логпком ни законом еамнм онравдати не може. Кад се овн разлози додаду онима, што су изнетп поводом говора о бланко потипеу акцентантовом може ее као посиурно рећи. да се пз етилизацпје н смиела §-а 92 може нззести ово правило: за с/равну важцаст акцепта, тражи се иотпис трасатов и реч „иримљена"'. која, лгвже али не мора бити нагтсана његовом руком. На завршетку да претресемо још н ово иитање: да ли -акцеит који није учињен тто одредбама § -92 утиче на вредност менице ! Питање ово. једно од најважиијих у меннчном ираву, заслужује одиега нарочиту студију. У њему ее решава судглгаа меничног ннсмена изданог али ие акцептираног, или,