Бранич

број 13 и 14

б р а н и ч

449

као што можемо видети у члаиовима 197 и 198 Душ. Закоиика. У нашим старим споменицима разлика јемстава између кривичне и грађанске одговорности, обележена је јасно разликом јемства ч за главу», и јемства «за илату». а И ми им рекосмо: хоћете ли бити ј&мца, за Рахца, што га Суд обори да оној илаћа? А они рекоше : јер звах јамца, за илату нете бити, размје за главу! А ми за тој немогосмо иримити, и иокоље нехтеше бити јамци" (М. Пуц. I. 101). По споменицима јемци оваквих врста зову се «ручници п и «чоручници» (Моп. 8егћ. 31.'235. 249); а и у данашњем говорном језику, на неким крајевима српским «иорук п значи јемство. У Старој Србији нод „руком" мислила се ноштена реч, којој је веровано као п заклетви. 1 ) Дубровчани одавна не вероваше «руци", но је замењиваху заклетвом. Што у најстаријим српским законима нема руке, а има је у писмима још старијим, Мајков налази доказа да је «руци" веровано само у најстарије време паше. У осталом по споменицима ((рука" означује и неку врсту таксе. У повељи краљице Јелене Котораннма * (Метог. 8[ог. 8и11е Војссће сН СаШхго, стр. 68 69, одакле је преведена у „Отаџбнни" за Јун 1881 стр. 469), међу таксама које се наплаћиваху стоје и ове: « иечлгг, динарв, иослухЂ динарв, рука 2динара.» У Хриеовуљи Манастиру Дечанима читамо одредбу «да никоје глобе не узме краљ ни архиепископ ни епископ, ни иечати, ни руке, ни иослуха" (стр. 64). На овом месту реч «рука п има међутим са свим друго правилније значење. У јужним крајевима наше Старе Србије, као што су нам прибележили Вук и Богишић, зајам у оиште, а код Црно-

') „Је л' су бпли рукс Јхватиди И задали божу вјеру тврду." Срп. нар. песме кн>. II. сгр, 155.