Бранич

522

број 1 5 и 1 6

јаност у погледу на ггоследње владала, види се најбоље отуда , што , док је Лудвик XIV своје поданике издавао, забрањено је било издавање истих у једној декларацији између Француске и Низоземске') од године 1736, а већ четрдесет година доцније уговорила је Француска с Швајцарском у Солеру (28 Маја 1777) да једна другој издају н сопствене поданике. Но како се начело неиздавања сопствених поданика, усвојено у Низоземској, доцније распрострло и на све остале покрајине хабзбуршке круне, то је оно готово неприметно прелазило постепено у све нове уговоре о издавању криваца, па за тим и у чаконике. Тако га. налазимо изрично исказаним у баварском, виртембершком, олденбуршком и т. д. казненом законику ; Белгија и Низоземска издају о томе особите законе, а Хановеранска у своме уговору с Низоземском од 1817 године не искључује издавање сопствених поданика.*) Утицај Француских енциклопедиста, а нарочиго Монтескија и његових следбеника на крају прошлог и у почетку нашега столећа толико је био занео духове у Евроии, да су они, жељни политичких слобода, са свим били изгубили из вида, да политичка грађанска права немају ничега заједничког са судском надлежношћу злочинчевом, већ да су то две сасвим различне ствари. Пошто је било постављено и утврђено, политички сасма оправдано и благотворно начело, да ни један грађанин своме суду не може бити отргнут, проширено је ово начело и на просте злочинце, и на скоро се нрогласи за политично право, да нпкакав поданик не може бити предан на суђење страним судовима, па ма где и ма какво дело он учинио. Па ипак неће бити на одмет, да још овде напоменемо, да је Наполеон I својим декретом од 23 Октобра 1811 дозволио издавање соиствених поданика судовима страних држава, док су доцнији Француски владаоцн овај декрет сматрали 1 ) Тзв. браоантска була ујемчава још год. 13Г>п евојим грађанима правО и привилегију, да не буду издани страним судовима на суђење. — Ј^аттабсћ II. АивНеГегип»8рШсћ1: ипс! Азу1гесћ1;. Ее1р21§-. 1887. стр. 384. 2 ) Еатшазсћ. 1. сг !;. стр. 384. *