Бранич

БРОЈ 1 б и 1 6

Б Р А Н II Ч

513

посљедицама својим веома штетни за други који народ, који их не појима и коме они не требају. „Пма само две социјалне корупције, рекао је врло умесно Менорескије : једна је, кад људи не поштују законе ; а друга је, кад сами закони кваре људе, и ова је грђа, јер овде лежи зло у самом леку." А закони доиста кваре људе, растројавају цео друштвени живот, ка/ су несавремени, противни постојећим потребама, осећањима и идеалима онога народа коме су октроисани. * У еволуцији права сваког народа најважнији је моменат кодифик&ција т.ј. формулисање и систематис&ње ио■стојећих иравних обичаја и установа у облику иисаних закона, која се, на извесном ступњу културног развића сваког народа, јавља као неминовна потреба самог практичког живота његовог. А ево како и зашто така потреба наступа. Докле један народ живи у породично-племенској заједници, и док му је цео друштвени саобраћај махом ограничен на саму ту заједницу, дотле му је и само право, које се развило у облику обичаја, ствар општег породичног осећања, али објективно оно још није утврђено. А како је опет опште правно осећање колебљиво, јер је изложено промењивости ћуди и расположења појединих чланова заједнице, то је онда и само обичајно ираво неодређено и нестално. И сад, у колико се та заједница увећава и шири, и, у колико се друштвени живот у њој у свим правцима све јаче развија, а нарочито усљед чешћих и тешњих додира са другим народима, у толико и она тесна веза у осећањима и мишљењу почиње да лабави и да се туби, тим још више, што индивидуални развитак почиње све јаче да преовлађује, а с њиме и да све више на видик излазе разлике у правном осећању и схватању. Усљед ових разлика, природно је, да обичајно право почиње бивати све колебљивије и неодређеније, и да почиње нестатати јединства у правном осећању, које је вазда било право