Бранич

512

Б Р А Н И Ч

број 1 5 и 1 6

друштвом: под новом на пречац заведеном цивилизацијом ако неки народ баш и не пропадне, свакако ће му правилан развитак бити тако пометен, да ће убрзо изгубити свој индивидуални, национални тип. * Све ово што вреди о поступном развићу једног читавог друштва или народа и његовог целокупног културног живота, све то дабоме мора вредити и о праву, о правним установама као о једном битном састојку сваког ■Будског друштва. II сувремена правна наука, којој је рационалан темељ поставила т. зв. историјска тчкола, неоспорно нам доказује: да је и право свакога народа, без разлике, дело еволуције, продукт у дугом историјско - културном животу развијене правне свести дотичнога народа, и све правие установе његове у свакој стадији развитка му веран израз тварних потреба живота његовог. Другим речма, све право, све правне установе постале су и развиле су се у животу једнога народа онако исто као што су му постале и развиле се и остале творевине духа и живота његовог, као : језик, благонаравље и т. п. Сљедствено томе, и право,. као год и језик, и т. д. носи такођер на себи веран отисак индивидуалитета онога народа, у коме је оно постало и развило се, и у коме оно живи. И право је, дакле, као год и језик, етнограФски карактерна црта свога народа. „Народна индивидуалност је тако рећи срце у целокупном нравном организму једнога народа ; а опште идеје и назори свих чланова његових, то су крв која тече кроза све дамаре тога организма. Те опште идеје провејавају више или мање кроза све правне установе тог истог народа." Према овоме, правне установе увек имају релативну вредност. Оне су израз неопходности и потреба практичког живота својега времена у народу у коме су постале и развиле се, и ван тога народа и ван тога времена оне више немају своје праве вредности. По томе, и најбољи закони каквога народа могу бити врло рђави и по даљим