Бранич

670

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 20

Посао у који је ушао писац овим својим делом. наравно, још није довршен ни савршен, јер многа питања политичких одношаја у старој српској држави, очекују дубљег објашњења; али је свакако Факат: да је књигом горњег наслова у многоме олашпано тумачење и разумевање политичких права старих српских држављана. На томе нека је, голема хвала ученом Русу! Остаје нам да замеримо, што се писац у својим оценама није машио дубље старине изван неманићког времена — доба жупанијског — о коме г. д-р Н. Крстић вели ово: „ Чини ми се да негдашње иолитичке скуиштине наших ираотаца, доста добро можемо уиодобити саветовањима наших оаштина , о својим оиштинским иословима. При овим оиштинским саветовањима није строго оиредељено, ко и колико ирава има ири решавању неких оигитих дела. Сви чланови оиштине обично могу доћи на скуиштину, али оиет богатији и знатнији чланови имају иресуднога уилива у решавању оиштинских дела." (Гласник IX стр. 65). Осем тога, при изради свога дела, није писац употребио ни научне резултате г. Ч. Мијатовића у књигама о Ђурђу Бранковићу, и његову расправу у Гласнику 35. о Цару Урошу и краљу Вукашину, што је на сваки начин за замерку. Податцима г. Мијатовића отвара се правном историчару шире поље за извођење поступног утицаја народа у саборским одлукама, после смрти Душана, гато дотле беше забрањено самим законом. % * * Тврђење проФесора Крстића, да су на старе српске саборе зарад договора били позивани сви они, од којих се могаше очекивати користан савет у решаваном делу, није основано на стварним податцима. г )

Писац погрешно цитира г. Крстића. После ове опште речи о саособности оних што долазе на саборе, г. Крстић говорећи о самим сталежима ве.ш изречно да су у саборским саветовањима учествовали црковници и властела, дакле онако како и писац мисли (Гласник IX стр. 74). Примедба преводиоца.