Бранич

714

б р а н и ч

број 21 и 22

лази међу своје старе санароднике као грађанин друге државе, да га уврсти у војеку и да са њиме постуна просто као са једним од својих поданика, док он потпуно не испуни дужности које је хтео да избегне. Да је ово гледиште сасвим правилно не може се спорити ни онда, када неби било споразума о року после кога исељеник може доћи без опасности у своју стару отаџбину; а са тога гледишта полазе уговори закључени 1868 између Североамеричких држава и конФедерације Северне Немачке, Баварске, Ваденске, Хесенске, Белгије и Аустрије. С друге стране енглески закон од 14 Маја 1870 признаје да задобијање нове народности разрешава од заклетве британске. Тешко нам је признати да је правнички могуће да једно исто лице припада у исто доба разним народностима, које га вежу за разне суверене државе. Често су навођени овакви примери; али ако се пажљиво испитају случаји на које се они односе, видиће се, да је у свима питање, било да се просто и без услова поврати неком лицу народност коју је изгубило, било да му се признаду извесна права, да му се натуре извесне обвезе, као што је плаћање порезе, које су саме по себи независне од права грађанства у правом смислу, и могу се потраживати по основу самог дужег становањана државномземљишгу. У свима случајима не би се могло учинити да стање лица и његове последице зависе од примене више супротних законодавстава, било да се као полазна тачка узме народност, било да се води рачуна о домицилу који може да се мења. Но по што је увек потребно да неки правни однос излази из ма каквог закона, неопходно је све док лице није задобило нов домицил, или нову отаџбину, да се његов положај регулише по његовом домицилу или по закону његове негдашње отаџбине. Миленко М. Жујови!.