Бранич

број 21 и 22

б р а н и ч

713

шта више и у односима две конФедеративне државе, његово мњење ночива на погрешном схватању. 1 ) Без сумње законодавство сваке државе треба да каже који су њени држављани; али разни закони све више теже једнообразности у овом предмету; тако на пример сви они опредељују првобитну народност не према земљишту (јиз зоИ) као што је то до скора чинио енглески закон, већ за законито дете према народности оца његовог, а за дете рођено ван брака према народности матере; тако исто они наређују да жена прима народност свога мужа у времену венчања, они потчињавају важност натурализације у страној земљи, испуњењу услова о способности који су прописани народним законом онога који ју је задобио. И опет зато лако се објашњује што се међународни сукоби могу подићи у овом предмету; они ће бити позитивни или негативни било да држава А. и држава В. у исто време потражују исто лице, било да држава А. сматра да је већ престало њој ирипадати неко лице, за које држава Б. сматра да оно још није ослобођено обвезе грађанства у страној држави, и услед тога неће да га за свога грађанина призна. Врло велике тешкоће које се јављају из позитивног сукоба националности, могу се решити само начелом слободне емиграције: између две државе ваља дати за право оној, на чијем се земљишту настанило лице, око кога се оне препиру, и услед тога, у тој државн ваља подвргнути то лице свима дужностима које прописује јавно право. Шта више, држава на чијем земљишту оно станује није обвезана да пристане да се оно изда (екстрадипија), па и интервенција трећих сила у корист молеће државе била би неправилна. Али с друге стране држава, којој је то лице некад припадало, није дужна да га трпи на свом земљишту; она је власна — јер промена отаџбине могла би бити удесно сретство да се избегне војна служба — да примени строге мере спрам свога бившег грађанина, који до-

Ј ј Англо-америчко судство и сада се готово увек управља ио домицилу.