Бранич
1 број 23 и 24
в р а н и ћ
791
елементи породице, који се још мање тичу имовине, нијесу на своме мјесту. Ми бисмо шћели знати : у чему одношаји, који постају од узајамне вјерности супруга, од родитељске моћи, од дужности узајамнога потпомагања породичнијех чланова, могу имати наличности с имовинским правом. И ту не треба да утиче на нас сличност назива, јер се по њој не разређује различита грађа, него по унутрашњој природи и особинама те грађе, иначе Русовљев Фамозни уговор, кад би опстојао, ваљало би да буде унесен у дио обвеза грађанскога права. Г. Богишић напомиње, како је та различност (ће1егодепегће) била призната, или барем осјећана, у свијем временима. И тако јој находи трагова у старом римском праву, у средњем вијеку и у добу препорођаја (гепа,18вепсе). Али данас опстоји у теорији само платонички, и назив {(Имовинско право и сусрета се тек по који пут као просто означење. У законарској је пракси и обичној кодификацији разлика увијек била избрисана и два права смијешана. По што је разноличност (ће1;егодепећ;е) једном константована, запитаће се : какве неугодности могу изићи од сдружења тпјех елемената различите природе. Једна је од најмањих пошљедица, што му оскудијева јасност. Друга је, и то најзнатнија, тежња да се силом унесу у један једини образац насупрот логици ствари тако многобројни типови породице, који производе тако различите одношаје. За тијем додајмо, како је у једном законику, који садржи ствари различите природе, немогућан њихов хармоничан и једновремен развитак, јер се неминовно њихов ход мијења у времену и правцу. Најпослије ваља да напоменемо, како је специјализација основ свему напретку у науци, како је она узрок великим проналасцима у овоме вијеку, на пр., не знамо ли, да прије Бекарија (Вессапа) и Фајербаха (Реиегћасћ) у добу, кад правила казненога права бјеху црпена из 1д5гг ГеггЊИев д,ез РапЛесГез, грана казненога права, која данас представља једну научну дисцип-