Бранич

број 23 и 24

б р а н и ч

785

Ми ћемо оба ова разлога претрести и њихову неоснованост доказати. Право на правозаступничку радњу и звање судије није идентично, не може се упоредити једно с другим. Да ко постане судија уз услов да је свршио нравне науке мора имати још 25 година, али од тога још не зависи да он постане судија. То зависи просто од избора и од наименовања,, после закон о судијама и закон о чиновницима нигде није признао звање судије за ираво. На против, да ко постане адвокат мора од своје стране да испуни услове из § 3 зак. о правозаступницима. И кад он те услове испуни, онда ако хоће постаје одмах адвокат. То његово право не зависи ни од кога другог до од њега самог. Што је најглавиије, закон о правозаступницимарадњу правозаступничку признао јеизричноза «араво в , који случај не стоји код звања судије. Кад судија неправник изиђе једном из положаја судије, он одиста не може више повратак тога звања тражити зато, што звање судије закон није признао за право, нарочито, што је закон то звање њему гарантовао само док је у том звању, јер § 47 зак. о судијама изречно вели: «Кад овај закон ступи у живот, судије који се тада у дужности затеку добијају сва права по овом закону", дакле, њему је звање судије гарантовано док је у служби. Тако није са адвокатом из закона од 1862 године, зато што је признато да је радња правозаступничка «право"; што закон нигде није казао, да ту радњу гарантује томе адвокату само док је на вршењу те радње ; што није нигде казао, да он ту радњу оставком са свим губи и што нигде није казао да је више не може обновити. Видели смо, да звање судије није идентично са радњом адвокатском, а сад ћемо да узмемо у претрес онај други разлог који гласи: да адвокат оставком губи ту радњу на свагда, пошто му за обновљење не достаје услов Факултетске спреме, по допуни од 1871 год. Да јаснији будемо, изложићемо узроке са којих престаје право на правозаступништво, а после ћемо исте анализирати.